Kada sam pre godinu i po dana na oglasnoj tabli Filozofskog fakulteta videla da ću neka predavanja morati da slušam na Elektronskom fakultetu moje zgražavanje prema sistemu studiranja i školstvu, uopšte, dostiglo je vrhunac. O razmaku između vežbi i predavanja na totalno različitim lokacijama neću ni da govorim. Besu  je svakako doprinela i činjenica da sam neka predavanja imala od 18h, pa je trebalo prolaziti kroz mračnu tvrđavu i trpeti hladan vetar koji duva za vratom i ušima u onoj ništavnoj deonici između tvrđave i tehničkih fakulteta. Onda, skrenem levo od Albukerkija i tu sam. Elektronski fakultet. Dobrodošli!

 

 

Međutim, vrlo brzo shvatila sam da sve to i nije tako loše.  Prvo, panoramsko razgledanje Niša kroz kružne autobuse, a i samo komešanje ljudi unutar busa, omogućilo mi je da razvijam svoju kreativnost kroz pisanje o tim doživljajima ili kroz fotografisanje interesantnih pejzaža ili portreta. Takođe, primetila sam da se jedan čiča sa crnom beretkom na glavi po čitav dan vozika tim kružnim autobusima od Pivare do Durlana (i obrnuto) tražeći nekog šofera sa bradom i beretkom da mu održi bukvicu. Možda zbog modnog plagijatorstva, ne znam.

Pošto smo kod modnih detalja treba napomenuti da sam boravkom na Elektronskom fakultetu shvatila da nisam na modnom defileu i da me ne okružuju brojne kreacije koje su totalno nedolične za bivstvovanje u jednoj visoko obrazovnoj ustanovi. Odjednom, našla sam se u svetu kompjutera i lavirintu kariranih košulja koje su se okretale za gomilom studentkinja koje su besomučno kružile objektom tražeći učionicu 433. Sećam se jednog  jako zanimljivog trenutka. Elektronac je fino pokucao na vrata A1, ušao, izvinio se profesoru što prekida čas i stao da gleda klupe prepune devojaka. Kada ga je profesor upitao u čemu je problem, momak je odgovorio: „Nema problema, naprotiv. Samo želim da ih vidim ovako, na okupu. Divota!“ I izašao. Nasmejan.

Inače, godinama unazad ispreda se skaska o liftovima ovog fakulteta, pa ću ja napomenuti da pored misterioznog kočenja i zaglavljivanja ovaj lift pruža opciju elektroncima da u deliću sekunde promene svoje profesije i postanu turistički vodiči. To se ne događa kada Erik pojede bananu, nego kada elektronac ugleda  bespomoćnu devojku u liftu. Tako je književnicama više puta bilo ponuđeno turističko razgledanje ili istorijat fakulteta uz kafu u klubu X.

Faktor X u ovom slučaju nije nepoznanica, jer se taj isti klub, samo malo drugačije opremljen, nalazi upravo na Filozofskom fakultetu. Onda se osetiš kao kod svoje kuće i kreneš da kafenišeš pre ili posle predavanja. Na predavanju te profesor zamoli da iskopiraš nešto u kopirnici i ubrzo se nađeš u situaciji da kažeš određenoj osobi „sledeći put častiš“. Gle, momak iz kopirnice je onaj isti lik iz kopirnice sa Filozofskog fakulteta kome si jutros ostala dužna pet dinara. Copy-Paste. Sa jednog na drugi fakultet. Eto, ovaj tekst počinje da liči na naučno-fantastičnu priču, jer ima magične liftove i radnike Copy X-a koji čuvaju tajnu teleportacije.

Teleportacija je jako bitna kada treba da žongliraš naizmenično između tri lokacije. Kuća-Filfak-Kuća-Elfak-Kuća. Uprkos svim mogućim načinima da šarmiram momka iz kopirnice on nije smeo da mi otkrije poslovnu tajnu, pa sam morala da nađem rešenje sama. Iako zloglasni protivnik menze, jer su me koleginice vodile u menzu na Medicinskom fakultetu gde sam jela iz plastičnih sudova bolesno hladne supe, ovde sam se prijatno iznenadila. Tako sam posle finog i toplog ručka iz keramičkog pribora mogla nesmetano da učim u gotovo praznoj čitaoni.

Zapravo, Elektronski fakultet je izvor mnogih pogodnosti počevši od neumoljivog kavaljerstva i udvaranja preko glatkih podova stvorenih za plesanje, praznih prostorija u kojima možete da organizujete mini žurku u podne, pa do turske kafe od 25 dinara u bifeu i uvek slobodnih ženskih toaleta. Dobrodošli!