Kao što svi znate, na kraju letnjeg semestra prošle godine, studenti su mogli da popune anketu kojom bi ocenili rad fakulteta, kao i profesora i asistenata. Anketa je bila anonimna i nije se predavala uz dokumente za overu semestra. Iako se apelovalo na sve nas da izdvojimo malo vremena i popunimo anketu, manje od 50% ljudi je to i učinilo.

Studentski parlament našeg fakulteta je obradio rezultate ankete. Na osnovu broja vaših glasova, najbolje su ocenjeni profesori Dragutin Mitić (Katedra za Teorijsku elektrotehniku) i Radomir Stanković (Računarstvo i informatika). Asistent sa ubedljivo najviše glasova je Milan Rajković (takođe sa katedre Računarstvo i informatika). Tim povodom smo porazgovarali sa njima u pokušaju da saznamo tajnu njihovog uspeha.

Zašto mislite da ste dobili najviše glasova za najboljeg profesora/asistenta? Koji Vaši kvaliteti su doprineli takvom rezultatu?
Mitić: To je pitanje koje često čujem od asistenata. Metod je jednostavan. Postoje 4 stvari: prvo je da se zna materija – to svi nastavnici znaju; drugo je da se voli posao koji se radi; treće je da mora malo da se bude glumac; četvrto je da nikada ne sme da se priča bezlično gomili ljudi, nego uvek studente treba posmatrati pojedinačno da se vidi kako prihvataju materiju koja im se prezentuje.

Stanković: Zaista ne znam i mislim da je neskromno govoriti o tome. Oni koji su me pozitivno ocenili, prepoznali su moje kvalitete, tako da mislim da bi pre njih to trebalo pitati.

Rajković: Pa, kao što sam rekao, potpuno sam iznenađen. Ako su razlozi koje su naveli studenti tačni, ja sam veoma zadovoljan.
Stanković: Smatram da će razvoj tehnologije učiniti da se menjaju pravila ponašanja – bonton i ostalo.

Koliko Vam je bitno da li će Vas studenti oceniti dobrom ocenom a koliko Vaše kolege (šta je bitnije)?
Mitić: Bitnije je kako će me studenti oceniti jer sam plaćen da radim sa njima, i ako ne uspem kod njih, ništa mi ne znači pozitivan sud kolega. Naravno, ne bi mi bio neprijatan negativan sud mojih kolega, ali mi je ipak bitniji sud studenata. Mislim na objektivan sud, ne udvaranje (kao kada bi neko rekao „mnogo se lako polaže ispit).

Stanković: Bitno mi je kako ću ja sam sebe da ocenim i da ono što radim bude u skladu sa mojim principima. Mislim da bi bilo logično da se ocene i jednih i drugih slažu, jer, kada bi bilo razlika između njih, onda verovatno postoji greška u ocenjivanju. Takođe mi je stalo do mišljenja ljudi koji meni znače. Teško bi moglo da se postigne da svi ljudi budu zadovoljni.

Rajković: Pa ove ocene su drugačije, i teško da se mogu porediti. Kolege mogu bolje da ocene predavanja sa stručne strane, dok studenti imaju bolji uvid u način objašnjavanja i odnos prema predavanjima. I jedno i drugo je bitno, na svoj način.


Da li mislite da sistem ocenjivanja profesora/asistenata treba da vuče određene posledice po same profesore/asistente? Koje bi to posledice bile?
Mitić: Mislim da treba da vuče, ne zbog sebe i svog uspeha, već da bi se povećala odgovornost ljudi. Jer, svedok sam toga da mi se studenti viših godina žale na određene moje kolege da se ne drže časovi, da ne može da se nađe nastavnik za potpis… Nije bitno koliko sam plaćen, plaćen sam da radim svoj posao, ako mi se ne sviđa, tražim drugi. Ali, ako ga radim, treba da ga radim ljudski.Mitić: (Studenti) podsećaju me na stari računar gde „snime“ jedan ispit na disketu od 1.44 megabajta, kad polože taj ispit, novi ispit opet snimaju na istu disketu.

Stanković: Naravno. Svaka akcija treba da ima neku posledicu. Sistem ocenjivanja profesora mora da bude primenjen kao i u svim drugim profesijama. Smatram da obnova licence za profesora treba da se uvede (čega kod nas nema). Kada neko doktorira, on ima pravo da se prijavi za predavača, a niko ne proverava predavačke sposobnosti. Postoje univerziteti gde se na početku i na kraju svakog semestra raspravlja o rezultatima ocenjivanja, pri čemu se dobro ocenjeni profesori nagrađuju (materijalno ili simbolično). Na Internetu se mogu lako naći kriterijumi ocenjivanja.

Rajković: Mi smo tu zbog studenata, i njihovo mišljenje mora da vuče neke posledice. Kakve, to nisam siguran. Ocene većine studenata o profesorima i asistentima su veoma objektivne. Ipak, u manjem broju slučajeva mogu da budu i obojene lošim ličnim iskustvima (npr. problemi da se položi ispit) koja ne moraju u potpunosti da budu povezana samo sa profesorom. Dakle, ovde treba biti oprezan. Pretpostavljam da postoje univerziteti u svetu gde se ovaj problem uspešno rešava, najbolje je ugledati se na njih.


Koliko se razlikuje način studiranja u "Vaše vreme" od načina studiranja danas?  Koje je po Vašem mišljenju bolje?
Mitić: Svakako da bi ovaj sistem bio bolji ako se strogo poštovao, i ako bi se uskladili nastavni planovi i programi pri čemu „ogromnu krivicu“ za eventualni neuspeh snosi srednja škola i njen sistem rada. Tamo se učenik ne uči da razmišlja već samo činjenicama. Imaju po 13-14 predmeta što je previše (i na fakultetu je 10 predmeta mnogo). Te predmete učenici ne pripremaju sistematski već samo kada nastavnik ispituje. Problem sa našim studentima je to što su u srednjoj školi loše naučili da uče, pa sada i na fakultetu sve što uče, uče posebno, nepovezujući činjenice.

Podsećaju me na stari računar gde „snime“ jedan ispit na disketu od 1.44 megabajta, kad polože taj ispit, novi ispit opet snimaju na istu disketu. Uopšte ne formira jedno zajedničko područje iz koga bi koristio znanje za potrebe svakog ispita i lako ih polagao. Mi smo u  naše vreme bili malo ozbiljniji – nas niko nije prozivao, jer smo mi jednostavno dolazili na nastavu. Imali smo sve profesore iz Beograda. Nijedan predmet  nije bio lakši nego sada (knjiga iz Magnetike je na primer, imala 600 strana). Znači, nije bilo lakše, možda smo samo imali više odgovornosti prema sebi.

Sadašnji sistem pruža dobrim đacima izuzetne mogućnosti. Na časovima ne moraju ništa da pišu, dovoljno je da iz knjige prate, imaju testove pomoću kojih mogu da provere svoje znanje posle svake lekcije, imaju zbirke iz koje dobijaju zadatke na ispitu, prema tome može biti izuzetno lako, ali za one koji znaju kako da uče (što je opet u vezi sa pričom o disketama).

Stanković: Nažalost, kao i ranije, i sada je zastupljen „ex catedra“ način predavanja, koji je totalno prevaziđen. Profesor više nije onaj koji donosi znanja, nego onaj koji usmerava studente prema znanju, jer se znanje nalazi svuda oko nas: na Internetu, bibliotekama… Znači, uloga profesora se promenila, ali ne i značaj, koji je rastući. S obzirom na to da ste okruženi ogromnim količinama informacija koje ne znate kako da tražite i koristite, potrebno je usmeravanje od strane profesora. Od njih bi trebalo da se očekuju da nauče studente da razmišljaju, a ne da ih uče činjenicama. Promene su potrebne, ali kako ćemo ih izvesti, to zavisi od nas. Zavisi od kompromisa koje smo spremni da napravimo u vezi sa promenama. Što manje kompromisa, što više profesionalizma i što više stručnih analiza je ono što može da nas usmeri na pravi put.Rajković: Mi smo tu zbog studenata, i njihovo mišljenje mora da vuče neke posledice.

Rajković: Pa "moje vreme" nije bilo bas toliko odavno. :) Vrlo je sličan današnjem, samo je sada ipak više opreme u laboratorijama.


Koliko vam smetaju uređaji poput mobilnih telefona, mp3 plejera, laptop računara na predavanjima?
Mitić: Ja ih zamolim da ne galame. Neki studenti se igraju na telefonima, ali mi ne smeta, to je njihova stvar. Bitno je samo da ne ometaju svoje kolege, meni lično ne smeta, jer mene ne mogu da ometaju na taj način.

Stanković: Ne, jer smatram da će razvoj tehnologije učiniti da se menjaju pravila ponašanja – bonton i ostalo. Nećemo više moći da sprečavamo upotrebu takvih sredstava, već ćemo morati da se prilagodimo na to da ta sredstva postoje, da funkcionišu, da vi primate različite informacije. Ne možete očekivati da vi držite predavanje u izolovanoj sredini. Ukoliko neko koristi mobilni telefon za neku praktičnu svrhu, na primer da dobije neku važnu poruku, neka to koristi na pravi način. Ako on proceni da će njemu taj podatak biti značajan, značajniji od informacija koje dobija na samom predavanju, onda je odgovornost njegova, i to meni ne smeta. Telefon nije više sprava koja nas izbaci iz ravnoteže, ali je bitno da studenti imaju obzira prema svojim kolegama i da ih ne ometaju. Ako će neko da igra igrice na času, onda je on promašio mesto, ali ako neko želi da igra igrice i prisustvuje predavanju, to je njegovo pravo – da bude ili ne bude na predavanju.

Rajković: Ne preterano, ako njihovo korišćenje ne prelazi neku granicu pristojnosti.