Elektrijada je dogadjaj koji, po nekom nepisanom pravilu, Elef svake godine mora da pokrije. Meni se ne svidja taj nametnuti zadatak jer kao proizvod istog ne dobijemo originalne tekstove, već se svaki put ponovi ista priča, samo na malo durgačiji način. Ove godine sam pokušala nešto drugo.

Pred vama je tekst Milana Jovanovića, koji je magistrirao na Elektronskom fakultetu, a već neko vreme radi u Majami Biču. Njegov dnevni posao je vezan za struku, dok se noću bavi bodigardom zbog čega je u blogerskom svetu omiljen jer servira interesante priče o Američkom džet setu. Prvak je Srbije u teškoatletskom sportu strongman .

Leteći Holandjanin obučen u narandžasto da liči na autobus "Niš ekspresa" koji kao ukleti brod zaobilazi stanicu kod studentske menze, ogromna mnogougaona zgrada na sred gradskog polja sa konspirativnim imenom "Elektronski fakultet", čudni raspored prostorija i različito numerisanje spratova u istočnoj i zapadnoj lameli... Sve mi je to prošlo kroz glavu kada sam otvorio email koji mi je poslala Jelena, urednica časopisa studenata Elektronskog fakulteta u Nišu. Kaže da je Elef spašen od zaborava, reanimiran, uglačan i prebačen u virtualni binarni svet i sada je ElefReloaded.com. U email-u me mlada urednica pita, ciljajući direktno u centar mete, mogu li da napišem prigodnu pričicu za Matriksijadu.

Pre nego sam završio čitanje email-a znao sam da ću da prihvatim, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog neposrednog i srdačnog pisma. Postavljalo se pitanje samo šta da napišem. Rečenicom u nastavku email-a sam dobio i smernicu: "Pošto je sad Elektrijada, super bi bilo kad bi nam ti napisao neku pričicu o tome kako si ih doživljavao (Elektrijade), možda podelio sa nama neku anegdotu."

I evo me sada, kao zaštićeni svedok, sa tople lokacije Majami Biča cinkarim svoju prošlost. Od mene se traži da se u sećanjima vratim na mesto zločina i napišem svoje svedočenje, kao neku anegdotu... Hm... Većina stvari kojih se sećam, nisu baš za javnost. Jesu u obliku anegdote ali svakako nisu smernica kako se treba ponašati.

U talasima nadiru sećanja sa raznih Elektrijada. To je ono vreme kada sam imao kosu, trbušnjake, igrao košarku i mukotrpno sticao nadimak "Životinja". Kao dete iz profesorske porodice morao sam da prevazidjem splet okolnosti što sam lepo vaspitan i pridružim se ludilu Elektrijada kao da sam Djavo iz Tasmanije lično. Ne hvalim se ali skoro da se i ne stidim. Promiču slike ludog provoda, sportskih takmičenja, piva, hladne morske vode, piva i još piva. Sećam se i preterano dugih putovanja autobusom koje je prolazilo kao za tren. Promiču i slike pripitomljenih koleginica sa Beogradskog i Novosadskog univerziteta koje su važile za neukrotive. Da ne budem lažni moralista ali sa osmehom se sećam uvaženih kolegenica dok preko mojih ramena, sa razmazanom šminkom,  razgledaju plafon moje hotelske sobe. Sećam se i svog iznenadjenja kada sam tek nakon treće Elektrijade skapirao da postoji i takmičenje u znanju. Pitao sam: „Je l’ to nešto novo uvedeno?“. Posle sam naravno rekao da se šalim. Malo je glupo da lider studentske organizacije nije upućen takve detalje.

Da ne zaboravim da se pohvalim da sam, kao veoma talentovan učesnik Elektrijade, već u drugoj sezoni dobio laskavo priznanje "Zlatna Jetra". Kažu da sam bio trezan na dodeli, mada se ja ne sećam. Drugo, najprestižnije odličje "Starac Fočo" koje se dodeljuje nakon desete Elektijade mi je promaklo za dlaku. Nakon devet Elektrijada sam okačio otvarač za pivo o klin. Stizale su ponude da se reaktiviram. Mislim da sam uspeo da se izvučem sa posla za moju devetu Elektrijadu ali kasnije nije moglo. Počeo sam da radim u Okružnom sudu u Nišu kao sistem administrator nepostojećeg računarskog centra, sa platom malo većom nego ništa. To samo u Srbiji ima.

Tamo neke godine već prvog dana smo imali utakmicu protiv BG tima. Normalno u neko umobolno vreme. Mislim da je bilo 9 h ujutru. Mene su doneli zajedno sa jastukom onako neotrežnjenog. Bez zagrevanja sam počeo da igram skinuvši naočare za sunce tek kada mi je ispalo jedno staklo. BG tim je ličio na solidnu drugoligašku ekipu dok je moj tim ličio na veselo društvo koje se obuklo u sportsku opremu iz zezanja. I ako smo bili već vidjeni gubitnici pružali smo sasvim solidnu igru. Ja sam gazio standardno svojih 30 poena i držao ujednačen rezultat. Malo sam bio indiferentan u odbrani jer sam imao 4 lične. Svega minut pre kraja, na jedan razlike za nas, moj suigrač sa sugerišućim nadimkom "Luster" je promašio drugo slobodno bacanje. Odbijenu loptu sam uhvatio i u istom skoku zakucao. Drvena tabla nije preživela to uzbudjenje. Pukla je do pola i koš je visio na 45 stepeni. Dosudjena mi je tehnička i dva bacanja za BG što je u skladu sa pravilima ali mi je nepravedno, ničim izazvano, poništen koš. Mirno sam prihvatio sudijsku nepravdu i zbog petog faula otišao na klupu. Zbog naherenog koša očekivao se prekid utakmice. Medjutim BG ekipa je ubedila sudiju da može da se igra i dovela utakmicu do tačke karikiranja. Kako dati koš u obruč koji je skroz nagnut ka zemlji? Situacija je ličila na farsu a i malo me je nerviralo njihovo likovanje u uživanju sudijske podrške, pa sam se laganim korakom vratio na teren i stao ispod obruča. Gledasmo se obruč i ja par sekundi, a publika gleda nas. Hipnotičko stanje sam prekinuo skočivši i iščupavši ceo koš. Stavio sam ga na zapisničiki sto rekavši: "Mislim da utakmica ne može da se nastavi". Iskusni beogradski sudija je izjavio da ovako nešto nikad u životu nije video a ni čuo da je neko uradio...

Dok sam demonstrativno napuštao sportsko borilište, valjda sam nešto bio i ljut, učinilo mi se da sam u publici video tek pristigle rektore našeg niškog i beogradskog univerziteta. Izgleda neću moći da poričem šta sam uradio.

Kao što i dolikuje takvoj ili bilo kojoj situaciji na vaseljenskom saboru studenata električnih fakulteta kum Aca Pištolj i ja smo se malko napili. Ajde što smo se napili nego što smo pevali i lomili. Ajde i to nego smo mlatarali pištoljima. I to bi prošlo da nismo pucali. Na sreću radnja se odvijala u republici koja je bila predgradje za Budvu pa je i to bilo za prelaznu ocenu. Ali neko od nas dvojice je metkom  prekinuo kabl koji je napajao strujom naš hotel. Kao progresivni akademci, nismo dozvolili da nam okolnosti pokvare bohemijsko istraživanje. Nakon kratkog većanja smo odlučili da promenimo kafanu i odemo u Čanj. I tamo smo malo pucali ali preciznije. Gadjali smo vazduh, pogodili smo vazduh. Malo po malo za našim stolom se skupilo solidno društvo. A kako i ne bi, kada sam ja bio rukovodioc studentske organizacije a kum blagajnik. Dakle pare su sa nama. Te večeri sponzorisali smo ad hoc kvalifikacioni turnir za pehar "Zlatna jetra" koje može da dodeli samo neko iz reda pozlaćenih. Zanet sudjenjem i učestvovanjem nisam ni primetio kada je u kafanu ušao rektor. Čovek, gospodin prišao da se pozdravi sa nama. Dok se ljubazno pozdravljamo meni nešto neprijatno i sve se nešto vrpoljim. Čak i naručujem Koka kolu da zavaram tragove. Sve mi se čini da me čeka neko nezgodno pitanje. S druge strane rektor, čovek šarmantan, veseo i duhovit, počinje da nam priča priče sa ranijih Elektrijada. Možda i nije video da sam napravio mali tehnički problem na utakmici. Saznajem da sam se džaba nadao. U pauzi izmedju dve njegove super interesantne priče, poverljivim glasom mi kaže da ne brinem za koš i da to može svakom da se desi?!  Saznajem da je igrao fudbal u Niškoj zoni i da je bio centarfor kluba "Sloga" sa Bubnja. Kaže da je nekada davno bio iznerviran nekom sudijskom odlukom, na nekom turniru,  pa je noću došao i testerom presekao stative. Bilo je "ako ja ne mogu da igram, nema niko da igra".