Autor teksta izražava jarku želju da Vam pomogne da nađete odgovor na slatko pitanje koje bar na kratko muči svakog studenta: “Kako li je studirati negde tamo…”. U ovom slučaju, to je Indianapolis, Indiana, SAD. Naseljava ga više od milion i po stanovnika,  tipičan je američki grad mid-westa, nadimak mu je „napping city“. Očekujete još? Niste prvi...

Gledajući američke sapunice retko naidjemo na scene gde neko sedi i uči. Čast izuzecima, ali ta slika SAD-a je prilično istinita. Srednje škole su blago rečeno smešne u poređenju sa našim školama, jer se tu tek ulazi u srž jednačina i nejednačina. Jednačine sa dve promenljive? Ipak je to gradivo za prvu godinu fakulteta… Ono što je fascinantno je da se ovde školstvo u novčanom smislu vrlo ceni. Drugim rečima, ako hoćeš znanje u “izabranoj” zemlji, moraćeš dobro da ga platiš. Otuda i nedostatak potrebe za kvalitetnim školovanjem pre fakulteta.

Fakultet na kome studiram, Indiana University-Purdue Univeristy Indianapolis, broji trideset hiljada studenata. On je unija dva velika fakulteta, Indiana koja specijalizuje društvene, i Purdue koji je za prirodne nauke. Studenti  na katedri za Računarstvo dobijaju potvrdu Purdue univerziteta, koji je u našoj struci rangiran kao šesti u Americi. Moto američkog načina studiranja je: kvantitet pre kvaliteta. Bitno je da što više studenata položi ispit, dokle god nakon curving-a predju nominalnih 60%. Curving je pojava da se poveća granica prelaznosti tako da najbolji rad dobije 100%, a ostalima se dodaje ta razlika (npr. sa 60% na 100%, dok se svima ostalima poveća za 40%).

Na višim godinama je česta pojava da jedno „odeljenje“ čine studenti koji su prilično „stari“ za naše uslove. Prosek starosti je 30, dok se uglavnom vidjaju ljudi od 23 do 50 godina. Studenti su prilično autistične osobe (gruba generalizacija, većinom vrlo tačna), učionice su opremljene bolje od bioskopskih sala, a tišina pre, za vreme i nakon predavanja najbolje dočarava atmosferu jednog dana na fakultetu. Tolika „starost“ povlači za sobom i ogromno radno iskustvo ostalih studenata, koji paralelno rade i studiraju. Teorijom jako slabo barataju i ne snalaze se jako dobro sa stvarima koje zahtevaju iole zahtevnije razmišljanje. Utisak je da su dobri u onome što dugo rade, i da nisu zainteresovani za neko šire znanje. Na mom fakultetu nažalost postoje i loši profesori (ne stručnjaci!), koji vrlo slabo barataju engleskim jezikom, što za posledicu maksimalno otežava praćenje nastave. Jedino zajedničko za sve njih je činjenica da su maksimalno odgovorni i profesionalni, vrlo otvoreni za sva pitanja i maksimalno svesni tuđeg vremena i obaveza. Teorija ovde nije presudna kao kod nas, koliko je bitno da nešto znate da uradite i da dobro razumete materiju, a ne da je znate napamet. Oko toga se snalazite i učite sami. Nema asistenata koji će trčkarati oko vas i nekoliko puta vam objašnjavati neke stvari. Za to postoji besplatan servis-Google.
 
Iz svakog predmeta se radi minimum jedan projekat i domaći zadatak svake nedelje je obavezan, tako da se konstantno uči. Činjenica je da se lakše polažu ispiti, ali daleko od toga da je „mačiji kašalj“ jer zahteva puno konstantnog rada. Može se naučiti jako puno korisnih stvari ukoliko interesovanje i motivacija postoje i smatram da je nakon ovakvog programa zagarantovana vrlo dobra osnova za buduću kvalitetnu nadogradnju.

Što se tiče vannastavnih aktivnosti, postoji dosta klubova i organizacija koji se uglavnom bave studentskim životom. U okviru fakulteta je i klub studenata računarstva. Jedna od najvećih mogućnosti i prilika za razvoj je eventualna praksa u lokalnoj firmi, ili istraživački rad u okviru projekata na fakultetu. Za hobije vremena uvek ima, a od sportskih aktivnosti za studente su na raspolaganju vrhunski bazen, teretane i tereni za timske sportove.

Sve u svemu, studirati negde, makar i na godinu dana, može značajno uticati na buduće opredeljivanje, dalju karijeru i predstavlja svojevrstan putokaz onima koji bi hteli da testiraju sebe i svoje mogućnosti.