Polaganje ispita koji traje četiri sata je postalo ustaljen deo studiranja svakog od nas, ili će za neke tek postati. Ali zamislite sebe u situaciji da rešavate zadatke kao na ispitu, a da pri tome znate da na kraju nećete dobiti 6 ili 10, već ćete se popeti na pobedničko postolje ili ćete gledati vašeg kolegu kako se penje. Ovo je priča o jednom takvom ispitu.

Codingball takmičenje je ove godine postavilo visoke standarde što se tiče znanja. Na drugoj strani tu je nagradni fond koji oduzima dah i daje podsticaj takmičarima. Takmičenje se održalo 10. maja u prostorijama firme Troxo u Dušanovom Bazaru (lokal 106 i 206).
Svi koji su bili zainteresovani za takmičenje prijavili su se preko sajta studentske organizacije EESTEC (codingball.eestec.org.yu ) koja je i podstakla celo takmičenje.

Na takmičenje se prijavilo 23 takmičara, ali se pojavilo samo 16 njih, pa eliminaciona runda nije održana.

Cilj takmičara je bio da reše 7 zadataka u programskom jeziku Java. Vreme takmičenja je bilo svega 4 sata, ali su za svaki netačan odgovor dobijali penalizaciju od po 20 minuta. Posle sumiranja rezultata i štampanja plaketa na prvom mestu se našao Miloš Lazarević rešivši 5 zadataka za 949 minuta, dok su braća Ilić rešila isti broj zadataka (4) i time nasli zauzeli drugu i treću poziciju. Detalje o plasmanu možete videti na sajtu EESTEC-a. Kompanija Troxo je na drugoj strani predstavljala veoma veliku podršku celom tamičenju, našavši se i kao sponzor celog projekta. Kratak uvod u projekat dao nam je Dejan Bondžić koji je zapošljen kao grafički dizajner firme: „Želja nam je bila da podstaknemo takmičarski duh kod mladih ljudi ovde u Nišu. Kako bi došli i pokazali svoje znanje i veštine. Na taj način ćemo mi upoznati njih i oni nas, dok će neki od njih u budućnosti započeti svoju karijeru kod nas u Troxu“.


Pošto smo bili na licu mesta samog događaja i dobili mnogo pozitivnih komentara o firmi Troxo, rešili smo da postavimo nekoliko pitanja direktoru firme Mladenu Stojanoviću, koji nam je rado odgovorio na ista.


Miloš Lazarević je student treće godine Elektronskog fakulteta u Nišu. Za zadatke tvrdi da nisu bili suviše teški, a pošto voli da dok programira sluša muziku onda će mu lap-top dobro doći. Pohadjao je specijalno matematičko odeljenje u gimnaziji "Svetozar Marković", a od njegovih kolega smo čuli da se ne zadovoljava ocenom manjom od deset.Kako je došlo do organizacije takmičenja?
Moram da kažem da je takmičenje organizovano na inicijativu studentske organizacije EESTEC . Koja je došla pre nekoliko meseci sa ovakvom idejom. Doduše mi smo pre dve godine organizovali konkurs za najbolji studentski projekat. Koncepcija je drugačija jer sada studenti za 4 sata mora da reše što je više zadataka, a tada su imali 2 meseca da naprave što je moguće bolji projekat.

Šta Vi dobijate organizacijom ovakvog jednog projekta?
Ovo je za nas prilika da upoznamo ljude jer radimo takav posao u kome su nam ljudi najvažniji. Sve ono što se nalazi u firmi, kompijuteri, stolovi , oprema i nameštaj, apsolutno je minorno po svom značaju u odnosu na to koliko su nam važni dobri ljudi, koji su talentovani, ambiciozni, motivisani. Zbog toga stalno održavamo kontakt sa mladim ljudima koji su još na fakultetu jer se nadamo da ćemo uspeti da zainteresujemo nekog od njih da posle studija dodje da radi kod nas u firmi. Takodje ovo je prilika da razbijemo pritisak svakodnevnog rada, i da ljudima u firmi omogućimo organizaciju rada nečeg drugog od onog što je njihov svakodnevni posao.

Imate veoma zanimljive stavove prilikom zapošljavanja, da li biste, recimo, ponudili posao pobednicima na takmičenju?
Ja ne smatram da smo mi u poziciji onoga ko bira, nego nekog ko želi biti izabran. Mi se trudimo da zainteresujemo te ljude da dodju sutra kod nas. IT tržište je takvo da je danas lako naći posao i ima ga puno, dobrih ljudi je malo, a mi, naravno, želimo se da takve ljude zaposlimo. Na dugoročnom planu , kad dodju u firmu, mi pokušavamo samim poslom da ih razvijemo kao ličnosti, a dajući im pogodnosti trudimo se da ih zadržimo.

Kako ste postali direktor firme Troxo?
Počeo sam da radim pred kraj studija daleke 1996. godine, jer su tada počele da se dešavaju kakve-takve promene ovde kod nas. Prvi poslovi nisu bili vezani za razvoj softvera, čime se sad Troxo bavi, već sam se bavio grafičkim dizajnom, pripremom za štampu i štampanim materijalom. 2001. godine sam došao u kontakt sa Samom Nurmijem iz Švedske, koji je ovde već nameravao da otvori firmu sa tadašnjim direktorom firme. Njih dvojica su i otvorili firmu i zaposlili mene i još dvojicu kolega. Posle godinu dana ja sam uspeo da pokažem svoju želju da razvijem firmu iznad onog što je bio njen primarni cilj. Moja vizija je bila da zaposlimo još ljudi i na taj način proširimo firmu, koja bi se bavila ne samo klijentima iz Švedske, već i iz celog sveta. Sa realizacijom takve vizije ja sam uspeo da dodjem na poziciju direktora firme Troxo.

Vi ste završili Elektronski fakultet u Nišu, pa me zanima koliko ste upoznati sa sprovodjenjem Bolonjskog  sistema na fakultetu i koji je vaš stav po tom pitanju?
Upoznat sam, ali ne mogu da kažem da sam stručnjak. Moje mišljenje o Bolonji je jako pozitivno, jer imam stav da ljudi previše vremena provode na studijama. Studije nisu do sada, pre sprovodjenja procesa, bile efikasne, jer ste morali da dolazite na predavanja, pa na vežbe, pa da učite, pa da onda polažete ispit. Mislim da su neki od tih koraka takvi da se mogu grupisati, jer studenti mogu da uče dok slušaju predavanja, a u isto vreme da budu ispitani. Tako da ti predavači dok predaju i dok komuniciraju sa studentima mogu i da ih ocenjuju. Zbog toga mislim da je Bolonjski sistem izuzetna stvar. Takodje se slažem da treba da prođe još dosta vremena, obezbedi se još sredstava da bi taj proces zaživeo u potpunosti.

Da li će naredno takmičenje biti održano sledeće godine ili možda ponovo ove?
Ove godine sigurno neće, jer mislim da je organizacija jednog ovakvog događaja sasvim dovoljna. Mi i dalje sarađujemo sa različitim studentskim organizacijama, pa ćemo tokom godine biti prisutni na nekim događajima koje one organizuju.

Za kraj mi recite pitanje koje vam nismo postavili?
Interesantno pitanje, morao bih malo da razmislim o tome jer radim sa kreativnim i mladim ljudima. Pa recimo: Gde vidim Troxo za 5. godina. To bi za mene bilo ključno pitanje, postavljam ga sebi svakog dana, jer sam uvek orijentisan ka buducnosti, a to su zapravo ovi mladi ljudi.


Takmičenje je bilo organizovano na veoma visokom nivou i zaista mi je bilo drago što sam ga posetio. Ako do sledeće godine budem naučio Javu mislim da ću i ja da se prijavim. Ne, bez zezanja ipak bi mi dobro došo jedan lap-top, ma može i digitalac da mi daju, ne bih se bunio.