Od 1989. godine, kada je, kao diplomirani inženjer Elektronike na Elektronskom fakultetu u Nišu počeo da radi kao asistent na Katedri za telekomunikacije, profesor Bane Vasić nije ni sanjao da će jednog dana rame uz rame raditi sa ljudima čija je imena sretao u stručnim časopisima koje je kao student prelistavao u fakultetskoj biblioteci.

Pošto je doktorirao na našem fakultetu,  krenuo je  u ’’beli svet’’. Nakon rada u Tehnološkom institutu u Ročesteru, Istraživačkim laboratorijama Eastman Kodak-a i Bell-ovim Laboratorjama, danas je redovni profesor na Univerzitu u Arizoni (SAD) gde drži predavanja iz oblasti teorije telekomunikacija i bavi se istraživanjima u oblasti teorije informacija i kodova za ispravljanje grešaka. Autor je 10 (deset) patenata od kojih je većina primenjena u praktičnim sistemima... Ipak se rado seća basketa koji je vikendom igrao sa momcima iz kraja, filozofiranja sa najboljim drugovima u kafanici sa kariranim čaršafima i otkriva da je jedan od razloga zbog kojih je sada u Americi i želja da se vozi kroz preriju crvenim Mustang kabrioletom uz zvuke Led Zeppelin-a na radiju.

Kako izgleda Vaš posao i da li se bavite nečim što bi studentima moglo da bude zanimljivo?

Hvala ti za ovaj uvod. Zvuči ozbiljno, skoro kao da sam neki Nikola Tesla ili Vuk Karadžić. Moji odgovori neće da budu tako ozbiljni, baš kako dolikuje mojoj malenkosti. Šta bi od mojih projekata interesovalo studente? Možda arhitekture za memorije za svemirske brodove ili kodovi za memorije u nanotehnologijama gde je sve tako sitno da i memorijski elementi i logička kola koja služe za ispravljanje grešaka prave greške u toku ispravljanja grešaka. Ili ''belief propagation“ algoritmi i njihova veza sa statističkom mehanikom i česticama koje se zovu instantoni. Ili možda mreže regulacije gena.
Šta još? Upravo smo završili projekat čiji su rezultati detektori za novu generaciju magnetskih diskova koji koriste laser da zagreju medijum i tako formiraju sitnije magnetiće. To se zove Heat Assisted Magnetic Recording (HAMR) . Ako zapamtite ovu skraćenicu, možda ćete da je primenite na vašim računarima za par godina. Projekat koji sada počinjemo su telekomunikacioni sistemi za propagaciju signala kroz atmosferu koji koriste modulaciju orbitalnog ugaonog momenta fotona. I projekat, koji mene lično najviše preokupira, a vezan je za biohemijske mehanizme ispravljanja grešaka u procesu replikacije DNK. Ovo je, nadam se, nešto što će studentima biti zanimljivo da čuju.

Kako izgleda moj posao? Pune ruke posla. Što se loših strana tiče, moram da se brinem o par miliona dolara koje imam u budžetu za istraživanja, što znači o platama ljudi koji rade na mojim projektima, o tome da svake godine obnavljamo računare u laboratoriji, o tome gde će da se zaposle doktoranti i postdoktoranti kad završe, o tome da pokretna traka pisanja radova ne staje, da se sa novim rezultatima pojavljujemo stalno na važnim konferencijama. Da razgovaram sa menadžerima iz kompanija i iz Vašingtona iz ministarstva nauke i donosim još para i tako u krug. Ljudi najbolje rade kada im ne naređuješ nego kada se ''upale'' za neki problem i kada ga shvataju kao svoju ideju. Ustvari, nemam recept za nemotivisanost. Za sada to nije bio problem i nadam se da ću i dalje da imam tako dobre studente i saradnike. Ove stvari nisu zabavne, ali nadam se da čitaoci shvataju da je nauka danas nemoguća bez puno puno para i da je veliki deo posla istraživača da ubedi ljude koji raspolažu parama da te pare daju baš njemu. Ovo je malo karikirano. Proces je mnogo civilizovaniji i organizovaniji, ali to je suština i to rade sve moje kolege u akademiji.

Nekad mi se čini da moji studenti i postdoktoranti žive mnogo bolje od mene a naročito doktoranti. Oni rade zabavne stvari i ne moraju da razmišljaju o ovim i ostalim prizemnostima kao što su nastavno naučna veća, zapošljavanje novih profesora, organizovanje konferencija i tako dalje.

Sa druge, lepše strane, moj posao je dobar zato što sam sam svoj šef. Mogu da tupim do mile volje i čak pričam drugima šta da rade. Za sada, ljudi u mojoj laboratoriji, urade to što im kažem. Ako mi se neko jutro ne radi, jednostavno ne odem na posao. Ako mi se ide u Indiju ili u Australiju ili na Severni Pol, kolege me pozovu da odrzim predavanje. Sledeći put moram da idem u Afriku, tamo još nisam bio. A onog tamo semestra bi trebalo da budem u Parizu. Ne znam šta još da kažem. Ovo što sam rekao je uprošćeno, ali će vam dati ideju šta ja radim kao profesor.

Najbolja strana je da radim sa pametnim ljudima. Zanimljivo je da su u mojoj laboratoriji uglavnom Indijci i Nišlije. Slažemo se dobro, ali to bolje pitajte njih. Kada neko dobije neki dobrar rezultat, odemo svi, nas desetak, na večeru na neko ''žešće'' mesto. Trudim se da budem dobar mentor.


Kako je izgledao Vaš studentski dan u Nišu?

Stanovao sam na Panteleju. Moji roditelji još uvek žive tamo. Moj brat je stalno dovodio neko dangubsko društvo, pa sam se iz naše zajedničke sobe samovoljno prognao u trpezariju. Tamo je bilo mirnije, a zujanje zamrzivača u kuhinji i zvuke iz televizora maskirao sam muzikom. Moja nana bi mi svakog jutra spremila doručak i belu kafu i onda bih otišao na fakultet. Biciklom. Ili pešice preko zime. Išao sam na sva predavanja, čak i ona dosadna i glupa. Kada se osvrnem, mislim da je to zbog poštovanja prema profesorima i uopšte starijima. U našoj kulturi tu vrstu poštovanja roditelji usađuju deci od malena. Bar je tako bilo u predratnim vremenima. Većina predavanja su bila izuzetna i ni za šta ih ne bih propustio. Naročito profesora Pejčića i Radomira Stankovića. Neki od tih fenomenalnih profesora i vama predaju. Na početku semestra svojim studentima dajem iste savete o motivaciji i radu koje su nama davali profesori Bošan, Vorgučić i Igor Milovanović. Neke od viceva profesora Veličkovića ne smem ni da pomislim da spomenem, ali ih se rado sećam. Posle predavanja bih učio ili čitao do uveče, a onda bih izašao u grad. Redovno učenje je važno zato što tako imaš vremena da svariš ono što si čuo na predavanjima i klasifikuješ nove informacije u prave pregrade i police u glavi. Time što pažljivo pročitas beleške i uporediš ih sa knjigom, a onda još i prođeš kroz zadatke, razjasniš sebi i one suptilnije stvari koje ti promaknu u prvom čitanju. To kasnije dođe jako korisno. Na primer, osim jednog ili dva ispita, ja sam sve ispite polagao juna a nisam mnogo učio za ispit.
 
Uveče smo redovno igrali basket u Njegošu a posle toga svratili na pivo u Orač, koji je tada bio zadimljena rupa sa kariranim čaršafima. Tu su se razvijale filozofske, estetičke, političke i raznovrsne druge originalne ali beskorisne teorije. Tradicija se nastavila i posle fakulteta. U stvari, ja nisam pio alkohol do kraja fakulteta i nisam bio neki mangup, kako ovo što sam rekao može da zvuči. Moje društvo su uglavnom bili drugari ''iz Bore“ koji su većinu stvari gledali sa teorijske strane. Ima tu puno zanimljivih, čak i sramotnih detalja, ali nije prikladno za novine...

Posle basketa ili izlaska u grad bih pročitao neku knjigu i slušao muziku. Muzika je bila jako važna stvar. I danas je. Sada slušam samo klasičnu muziku a tada smo slušali sve. Naravno, mi smo se iz grada vraćali ranije nego vi sada, a i nismo išli u grad svako veče, nego onda kad je neki koncert ili pozorišna predstava. Tad su bili popularni klubovi na Medicinskom i Pravnom. Ja sam najviše voleo pozorište. Za kafić, uglavnom, nisam imao para. Stara fora - srčeš lagano koka-kolu da ti traje celo veče.


Da li, i šta, biste uradili drugačije ''da Vam je ova pamet a one godine“?

Što se posla tiče, studirao bih pored elektronike i molekularnu biologiju. U ovoj će oblasti, po svemu sudeći, da bude jako zanimljivih otkrića u skorijoj budućnosti. Što se ostalih stvari tiče, čitaoce vašeg cenjenog časopisa upućujem na, doduše slabiji, ali konkurentski časopis NewYorker, i intervju Francis Ford Coppola-e. On otprilike kaže da je i on kao i sva deca is srednjeg staleža bio kanalisan tradicijom i da se retko ko usudi da istraži mnogobrojne uzbudljive alternativne puteve. Kaže da bi ih on sada istražio. U mašti preživljavavamo te alternativne puteve. I ja isto. Mada je realnost, tj. ispitivanje alternative u realnosti mnogo slađa. Tumačenje ove poslednje protivrečne (ali logične) rečenice ostavljam čitaocima ...


Kako ste zamišljali svoju budućnost kada ste se nalazili na kraju studija?
 
Elektroniku sam upisao zato što su se moji drugari iz Bore tu upisali. Nisam imao pojma šta je to, ali sam čuo da je teško, pa sam mislio da ne može da bude loše. Do dana upisa sam bio ubeđen da ću da studiram matematiku. Pre toga sam bio siguran da ću da studiram hemiju, a pre toga književnost. I tako... Kako su nailazili dobri profesori ja sam menjao svoje mišljenje u vezi fakulteta koji bih upisao. Moji roditelji nisu znali ni u kom sam razredu niti su imali neki uticaj. Osim jednog rođaka, Tihe, koji je bio stvarno faca u familiji, igrao šah i dao mi ruski priručnik iz matematike, Na kraju sam ipak ušao na mala vrata. Nije mi padalo na pamet da idem u inostranstvo. To je bila posledica indoktrinacije i neznanja. A i dobro se živelo. Usteđevina od stipendije iz SANU je, na primer, pokrila trećinu učesća za stan. Posle je naišla inflacija pa je zadnja rata za stan bila manja od cene plastičnih stolica za terasu.koji i danas čuvam, nisam imao nikog bliskog ko je završio fakultet. Najbliži uspehu su bili raznorazni rođaci sa višom školom a pola njih nesvršeni studenti. O da, i ujka i ujna koji su bili profesori u osnovnoj školi. I ja sam se nadao da se nekako provučem kroz fakultet. Kad sam dobro uradio prijemni, ohrabrio sam se da će možda i da bude nešto od mene.

Na kraju studija mi je bilo jasno da ne bih voleo da radim u industriji i da mi akademski posao mnogo više odgovara. Nadao sam se da će da me prime kao asistenta na Elektronskom. Na kraju pete godine, moje kolege Raičko, Perić, Efa i drugi su već svi dobili posao na fakultetu kao asistenti. Ja sam bio zainteresovan za statističku teoriju telekomunikacija, ali moje zapošljavanje na mestu asistenta nije išlo baš lako, ali duga je to priča.


Koliko ste od planova ostvarili i da li je "ispalo" bolje ovako?

Ostvario sam više od onoga što sam planirao, ali to je zato što nisam ni imao neke planove. Nekako osluškuješ oko sebe i unutar sebe i stvari ti odjednom postanu jasne i znaš šta hoceš i onda slediš svoj instinkt da nađes put do toga. I sve nekako ispadne kako treba. Ili se bar tako čini nama naivnima...Claude Shannon je lepo primetio da ''Prošlost znamo ali nemamo uticaja nad njom, a na budućnost možemo da utičemo ali je ne znamo“. Naizgled mnogo je mogućnosti izbora, ali na kraju samo jedna moguća budućnost postaje prošlost. I nešto u nama učini da nam se čini da je to najbolja prošlost.

Negde sam pročitao da je ovo motivisano Clausius-ovim drugim zakonom termodinamike da toplota ne može spontano da pređe sa hladnijeg na toplo telo. Prateći našu analogiju, treba da si zadovoljan prošlošću ako si još uvek vruć, ako još uvek možes da biraš opciju budućnosti. Ili ti se tako samo čini, ali to je već domen Von Neumann-a. Eto, ja se kolebam između ovoga, ne mogu da povučem polugu odluke, i tako, odgovor na tvoje pitanje ostaje i dalje u budućnosti. Odgovor: večno mlad.


U kojoj meri Vam je znanje stečeno na Elektronskom fakultetu pomoglo u karijeri?

U ogromnoj meri. Ali većinu stvari koje sad koristim naučio sam sam. Ono što mi je najviše pomoglo je sledeća stvar. Fakultet je dobijao časopis ''IEEE Transactions on Information Theory“. To je časopis tamno zelenih korica uredno naređan na policama u bibloteci. Da čudo bude veće, svi brojevi su bili u biblioteci, ne podupiru frižidere i ne leže po podrumima profesora koji su ih uzeli i zauvek zaboravili da ih vrate. Zeleni časopis nikom nije bio zanimljiv. Jedan od radova koje sam našao da treba da pročitam za diplomski bio je iz tog časopisa. I tako sam počeo da listam. Čitao sam uvode, pošto mi ostalo nije bilo jasno, pa sam onda prešao i na cele članke. Mic po mic, slika se bistrila sve više i više. Onda, kada sam već bio asistent kupio sam Cover-ovu knjigu iz teorije informacija. Tada je već počela inflacija i potrošio sam nekoliko plata za nju. U zelenim časopisima sam našao radove Paul Siegel-a i Michael Marcellin-a. Generalizovao sam njihove rezultate i objavio ih u istom tom zelenom časopisu. U tom teškom, ali zanimljivom procesu, sam naučio, i to sam, kako se istinski istražuje, kako moraš da budeš kritičniji prema svom radu nego bilo ko drugi. I druge korisne stvari sam naučio. A dobio sam samopouzdanje da mogu da ukapiram sve u šta uložim dovoljno truda. Možda zvuči malo nadmeno, ali tako je.


Zašto baš Amerika i Univerzitet u Arizoni?

Sticaj okolnosti. Na jednoj konferenciji iz Teorije informacija sam upoznao Paul Siegel-a sa UCSD-a. Isti Paul iz zelenog časopisa. Paul-u se svideo moj rad i obezbedio je da mi Društvo za Teoriju Informacije pokrije troškove puta. Upoznao me sa Steve McLaughlin-om, sa GeorgiaTech-a, koji je tad imao mesto za postdoktoranta u svojoj laboratoriji u Rochester-u i tako sam otišao. Obojica su mi sad dobri drugari i saradnici. Steve je prošle godine bio predsednik svetskog društva za teoriju informacija.
 
Arizona je kombinacija sticaja okolnosti, a više odraz mojih estetskih normi. Na Istočnoj Obali dominira sterilna viktorijanska arhitektura (dobro Boston, New York City, a naročito Chicago su izuzeci) i možete da zamislite moje oduševljenje slikama iz Arizone kad sam jednom slučajno, poslom, doputovao u Tucson. Prizori prostranih kuća španske arhitekture sa lukovima i velikim prozorima na ogromnim imanjima sa agavama, barell kaktusima. Kontrast listova Ocotillo kaktusa i njihovih nežnih crvenih cvetova na vrhu. Kontrast tamnocrnih stabala i nežno zelenih listova mesquites-a. Pa planine. A kada sunce zalazi ili izlazi i oblaci se oboje u nestvarno narandžasto, cveće jarkih boja ili crvene bougainville-a i kontrast njihovih jasnih, kao na dečjim slikama, senki sa svetlim I vozim tako ja u crvenom Mustang kabrioletu kao strela pravim putem koji ide preko brežuljaka, baš kao na filmu. Uključim radio, a ono Led Zeppelin. To je prava Amerika, mislim, a ne Istočna Obala. Kad se tome doda moje razočarenje da na jezeru Ontaro, mojoj prvoj stanici u američkoj avanturi, uopšte nije bilo Vukova sa Ontarija, ni Fort Ontarija, ni Komandanta Marka ni Blafa ni Žalosne Sove, izbor prebivališta je, priznaceš, jasniji.fasadama na koje padaju. Eh, ponese me romanticizam... A sada sam se navikao na lepo vreme i iako volim New York City (često sam bio tamo dok sam bio u Bell Labs) nisam siguran da bih mogao da se naviknem na zimu i saobraćaj. Možda Manhattn.
 
To su pravi, lični, razlozi. Poslovni razlozi su opet vezani za ljude sa University of Arizona koji su znali za moje rezultate i pozvali me da konkurišem za mesto profesora. Onaj isti Michael Marcellin iz zelenog časopisa iz biblioteke na Elektronskom. Onaj isti koji je ''napravio" algoritme za JPEG 2000 standard. Sada imamo zajedničku laboratoriju. I izlazimo u grad.


Ako biste uporedili studije na fakultetu na kome trenutno radite i studije na Elektronskom fakultetu u Nišu, kakvi su vaši komentari?

Kad sam ja bio student, studije su bile jako ozbiljne. Verujem da je još uvek tako i da se studije na osnovnim studijama ne razlikuju mnogo od ovih ovde. Ovde ima više kontrole i postoje standardi, a kod nas je pridržavanje standardima više stvar izbora, tako da se neki predmeti sigurno predaju bolje nego ovde, a neki, znam, za sigurno, mnogo gore. Moj utisak je da su osnovne studije ovde mnogo lakše nego kad sam ja bio student na Elektronskom fakultetu, ali da studenti dobiju praktična znanja potrebna za industriju. Na postdiplomskim studijama je situacija sasvim različita sto se tiče kvaliteta nastave. Na Elektronskom fakultetu i ne postoje postdiplomske studije, nego samo individualni rad studenata. Slično je i na fakultetima u Evropi. Američki sistem je mnogo bolji za studente u tom pogledu. Suština je sledeća: student koji je konačni proizvod američke ''akademske industrije“ podleže kontroli kvaliteta i ne može da se desi da doktorira neka totalna budala. A kod nas, to jest u Nišu, i to se dešava. Nadam se da će neko da se seti da objavi knjigu i dokumentuje neke od tih anegdota, zato što su već legendarne po svojoj grotesknosti, a neopravdano su predmet samo usmenog predanja. I to samo u uskom krugu povlašćenih.


Da li završiti studije u Srbiji ili inostranstvu?

Studije treba završiti kod najboljih mogućih profesora, na najboljem fakultetu za koji imaš para.  Vrednost objašnjenja i intuicije koji se u mlad mozak utisne od nekoga ko istinski razume ono što predaje i ima širinu da sagleda celinu je nemerljiva. U glavi ti bude bistro i ne samo da si ushićen otkrovenjem i motivisan da dalje istražuješ, nego ti ta vežba uma kroz koju prođes daje iskustvo i samopouzdanje da se nosiš sa sasvim novim problemima koje nikada ranije nisi sreo. Ali učenje nije gledanje televizije, nego je više kao branje jabuka. Najslađe jabuke su obično na visokim granama, a profesor ti više služi da te provede kroz voćnjak i objasni koja je vrsta kisela, a koja slatka, ali sam moraš da se popneš i izgrebeš kolena ako treba. I kod nas i ovde i svuda ima i dobrih i loših profesora. Na zapadu su prepreke koje treba da savladaš da bi dobio akademsku poziciju teške, pa je kvalitet profesora ujednačeniji nego kod nas, gde postoje zaobilaznice, ne intelektualne i profesionalne, nego najčešće plemenske i primitivističke prirode. Ali o tome smo već pričali...


Kako vidite svoju budućnost za 10 godina? Povratak u Srbiju?

Ne volim Prljavo Kazalište, ali ima jedna dobra strofa u njihovoj pesmi čiju sam suštinu ukapirao tek prošle godine. Kaže da je sve lako kad si mlad, da svako odjelo bolje stoji, da svaka rana manje boli, da lakše okreceš leđa sreći, ... itd. Ja ću za deset godina, naravno, da budem još mlad, ali ne znam šta će da bude. Većina Amera jedva čeka da se penzioniše da bi mogli da putuju ili se posvete svom hobiju, ali ja već dosta putujem.Mnoge stvari su se tamo kod nas promenile, a ja više volim da ih pamtim onakvim kakve su bile. Neke najbolje stvari su i dalje u Nišu. Da nastavim Partibrejkersima (njih volim: ''Bio sam svuda, radio sam svašta, svako mi je bio dobar drug...“) a i moj hobi je baš ovo šta mi je posao, tako da ne vidim zašto bih išta menjao. Što se Srbije tiče, ni tu ništa ne mora da se menja. Dolazim često u Niš. Tu su mi roditelji, brat i drugari. Bilo bi dobro da drugari mogu jednostavnije da dobijaju vize, pa da putujemo zajedno. Znam da je tvoje pitanje bilo usmereno na poslovne planove, ali za mene su oni nerazdvojivi od ličnih.

Povratak u Srbiju? Lepo je bilo raditi na Elektronskom fakultetu. To je za mene i dalje specijalno mesto. Tu su jos uvek moji profesori i stari drugari koji mi mnogo znače ali ne znam kako bih se sada uklopio. I da li bi me uopšte primili. Za ozbiljan rad je potreban mir, a ja nisam vičan spletkarenju i pogađaju me neprincipijelnosti, kojih je bilo u izobilju još dok sam bio tamo. Sada ih verovatno ima još više zato što su vremena bila teška i ljudi su morali da razviju raznorazne tehnike samoodržanja.

Mnoge stvari su se tamo kod nas promenile, a ja više volim da ih pamtim onakvim kakve su bile. Neke najbolje stvari su i dalje u Nišu.