Kraj Nishvilla značio je ubrzano rapsremanje letnje pozornice u Niškoj tvrđavi i pripremanje za još jedan tradicionalni festival, ovoga puta iz domena filmske umetnosti – 43. Filmski susreti. Još pre početka Nishvilla svratila sam do sajta festivala da bacim pogled na program, ali ... mogla sam samo da se opširno informišem o prošlogodišnjim susretima. Hmm... od samog starta sve je nekako odavalo utisak manjka organizacije. Pa ni akreditaciju ne bih dobila da sama nisam otišla u press službu festivala, na samo veče otvaranja oko 20h, da pitam da li je Elef magazin akreditovan... Nego dobro, ljudski je grešiti, zar ne?

Pravac tvrđava, četvrtak do naredne srede, i jako lepo iznenađenje – novinari imaju svoju press ložu, na finom mestu, odvojeni i izdignuti od ostalih te je pogled na filmsko platno zaista fantastičan, tj. ako izuzmemo banderu na sred lože, mada se ona fino mogla izbeći veštim izborom mesta. Tradicionalnim vatrometom i svečanim uručenjem ključeva grada glumici Svetlani Bojković 43. Filmski susreti u Nišu zvanično su otvoreni. Moram da priznam, jako sam prijatno bila iznenađena izborom filmova. I drago mi je što vidim da nam kinematografija dobija neki moderni oblik, sveže ideje i mlade talentovane snage koje će sve to uspeti da isteraju do novih nivoa.

Ali... svemu tome još fali dobra organizacija pa da zaista sve zablista u onom sjaju u kome i zaslužuje... Naime, odmah po početku projekcije prvog filma shvatili smo da ćemo filmove prvenstveno gledati pa tek onda slušati i doživljavati, jer se javio neočekivani problem sa zvukom. Pucketanje zvučnika, promumlane replike sa velikog platna, konstantno zujanje bilo je jako iritantno, ali ipak nekako podnošljivo. Dobih ja tako priliku da učim i čitanje sa usana, razumevanje na osnovu sličnosti i nagađanje smisla, pa ko zna kada će mi to zatrebati :) ! Ma koga je još briga za publiku, bitno da smo glumce ugostili onako domaćinski! A ni njih nije bilo nešto previše... recimo solidna trojka za posećenost glumaca. Kasnije su kupili „nove tonske glave“ pa se dosta bolje čulo, mada se ni one nisu pokazale u najsjajnijem svetlu – valjda im treba vremena da se zagreju...

Filmovi su očito bili jedina svetla tačka festivala. Sve prisutne je oduševio film „Četvrti čovek“ svojom neverovatnom,  zapadnjačkom pričom i neizvesnom radnjom. Definitivno ga preporučujem ljubiteljima dramaturške akcije. Nikola Kojo je za ulogu u ovom filmu dobio  prestižnu nagradu Grand Prix festivala - Naisa. „Čitulja za Eskobara“ reprizno je prikazan na ovogodišnjem festivalu druge večeri. Prijatno sam bila iznenađena nesvakidašnjom idejom filma i potpuno atipičnom za naše tradicionalne, balkanske prostore. Lagana krimi komedija lako vas može razgaliti, opustiti i prijatno nasmejati, mada je Vojin Ćetković razočarao zaista neinspirativnom interpretacijom najvećeg gradskog mafijaša...

Film koji je ostavio najveći umetnički dojam bio je film „Peščanik“ inspirisan Kišovom prozom Bašta, Pepeo, Rani jadi, Peščanik. Slobodan Ćustić zasenio je uverljivom izvedbom, verno dočaravši muke i stradanja Jevreja u periodu oko drugog svetskog rata. Preporučujem ovaj film samo najvećim filmskim sladokuscima.

Zaista je bilo filmova za svačiji ukus. „Biro za izgubljene stvari“ svakako je film koji bih preporučila. Svojom statičnom, sporom radnjom i filozofskom pričom tera na razmišljanje o najsitnijim stvarima života na intrigantan, nesvakidašnji način, a sjajni Andrej Šepetkovski uverljivom glumom uči o prolaznosti i značaju svakog trenutka. Andrej se na ovogodišnjim susretima predstavio još jednim filmom – „Princ od papira“ - u kome igra sporednu ulogu slikara koji pokušava da sam sebi utaba put, ali nailazi na devojčicu koja ga, i ne znavši, svojom nevinošću i dečijom bistrinom usmerava na pravu stranu. Dečiji pametni razgovori, jednostavna logična razmišljanja vratili su nas sve na trenutak u detinjstvo podsećajući na najveće naše vrednosti i zato ovaj film naročito preporučujem svima.

Poslednji film festivala bio je „Čarlston za Ognjenku“. Ne mogu da kažem ni da je dobar niti da je loš, ali sigurno mogu da kažem da je svakako mnogo drugačiji od svega do sada viđenog. Fascinantno drugačija ideja o životu srpskih žena posle rata bez muškaraca protkana najčudnovatijim mitovima i običajima, a uz zaista odličnu glumu naših glumica, predstavlja publici fikciju, pre nego dramu, ostavljajući bukvalno bez daha. Ako svemu tome dodamo i zaista odličnu fotografiju i vizuelne efekte, nemam ništa drugo da kažem nego svaka čast ekipi! Drago mi je da znam da imamo ljude sa idejom i one koji je znaju sprovesti u delo.

Najslabiji film festivala bio je film „Maša“. Reditelj je ovim filmom pokušao da isriča priču o narkomanki i načinu na koji je droga završila njen šivot. Ali valjda iz preterane želje da napravi neverovatno dobar film, preterao je samo u patetici i potpuno ostavio otvoreno pitanje teme filma – nama i dalje nije jasno da li je to film o drogi ili ljubavi ili narkomaniji ili nečem četvrtom? Jednostavno – pathetic overload... ne preporučujem, nikako! Osim ako nemate čelične živce :) .Tako je prošao još jedan festival...

Zadnje večeri je žiri, u zvaničnom sastavu Petar Kralj, Radmila Živković i Marija Vicković, dodelio i nagrade. Prestižna nagrada Car Konstantin otišla je u ruke Branislava Lečića za ulogu u filmu „Na lepom plavom Dunavu“, a Carica Teodora mladoj glumici Nadi Šargin za uloge u filmovima „Nije kraj“ i „Čarlston za Ognjenku“. Povelje za najbolju mušku i najbolju žensku ulogu dobili su Vuk Kostić (uloge u filmovima „Maša“ i „Ljubav i drugi zločini“) i Ana Franić (uloga u filmu „Na lepom plavom Dunavu”). Najbolji epizodisti su glumac Bogdan Diklić (uloga u filmu „Četvrti čovek”) i Jelena Gavrilović (uloga u filmu „Na lepom plavom Dunavu”), dok je za najboljeg debitanta proglašen Ivan Bosiljčić za ulogu u filmu „Na lepom plavom Dunavu”. Na zvaničnoj dodeli nagrada, međutim, žiri se nije pojavio u kompletnom sastavu. Izostala je Marija Vicković. Ona otvoreno govori o nesuglasicama sa ostalim članovima žirija, naročito oko povelje za najbolju žensku ulogu koju, smatra, više zaslužuje Katarina Radivojević nego Ana Franić ističući kako bi u žiriju trebalo da budu oni koji ne doživljavaju stvari lično i ne pripadaju nikakvim klanovima. I da ne širimo priču dalje, bilo je tu svakakvih dobacivanja i javljanja, ali radije bismo da pamtimo ovaj festival po lepim filmovima nego ružnim svađama...

Uz vrele ciganske zvuke dokumentarnog filma o Šabanu Bajramoviću ugasili su se reflektori na Letnjoj pozornici i ispratili goste ovogodišnjih susreta, ostavljajući poziv za narednu godinu i nove filmove i, nadamo se, profesonalniji pristup organizaciji. Bar bi lokalni glumci trebalo da dobiju neke karte...