Ples poprima određene pokrete snošaja. Reč je o nekakvom gimnastičkom seksu koji stremi savršenstvu atletike.

Tomas Eloj Martines, Tango za Buenos Ajres
Argentinski tango ili „ljubavna priča u tri minuta“, kako ga mnogi nazivaju, svoj nastanak duguje masivnoj imigraciji koja je zadesila Argentinu u drugoj polovini 19. veka. Mešanje različitih kultura, afričke, španske, italijanske, poljske, ruske i dr. sa kulturom urođenih Argentinaca rezultiralo je specifičnu kombinaciju plesa i muzike. Naime, tradicionalni valceri, polke i mazurke stapale su se sa popularnim kubanskim habanerama, candombe ritmovima iz Afrike i muzikom kreolske milonge (postoji trostruko značenje ove reči: muzika, podvrsta tanga i tango večeri). Ubrzo, izvedeni su novi koraci koji su zauzeli podove plesnih dvorana.

Bez sumnje, tango korene treba tražiti u siromašnim četvrtima Buenos Ajresa (La Boca, San Telmo...), u njihovim barovima, kockarnicama i bordelima, gde su siromašni imigranti kroz ples izražavali svoj dubok osećaj gubitka i želju da se ponovo sretnu sa ljudima i mestima koje su ostavili za sobom.

Visoko društvo negativno je gledalo na ovu novu vrstu plesa, pogotovu zbog tango pesama čije su reči bile lascivnog karaktera, a neke su se obraćale prostitutkama. Ipak, početkom 20. veka tango doživljava svetsku ekspanziju, i to kada su argentinski bogataši upoznali Pariz sa ovim strastvenim i zavodničkim plesom, te je do 1920. god. tango postao internacionalni kulturni fenomen u Parizu, Londonu, Nju Jorku i širom sveta. Publika je vrlo brzo zavolela ples zbog svoje lepote, strasti, drame, uzbuđenja i životnosti.
Tango je, nešto kasnije, dobio značajno mesto u standardnim plesovima kao ballroom tango . Danas poznatiji kao evropski tango. Ipak, iako potiču od istog korena, evropski tango u mnogome se razlikuje od argentinskog: u stavu, zagrljaju, pokretima, improvizacijama, balansu i koracima.

Tango je refleksija života u Argentini, njegova istorija, što najbolje pokazuje period iz 1950. god. kada je politička represija počela da se razvija, te se u tango pesmama pojavljuju politički stavovi. Tako tango biva zabranjen. Međutim, uspeva da preživi u underground klubovima i u srcima ljudi i plesača. 

Za učenje tanga potrebno je dosta truda, volje, ljubavi i kreativnosti, jer sam ples iziskuje ogromnu preciznost i, nadasve, izvestan dar proricanja jer koraci ne slede predvidljivi red, nego su podložni improvizacijama onog koji vodi ili pak jednoj koreografiji beskrajnih kombinacija (Tomas Eloj Martines). Ples je kao puzla koja se sastavlja svakog puta drugačije.

Esencija tanga, kao što sam već spomenula, je u životu, posebno u odnosu između muškarca i žene. U njihovom dodiru (pretpostavlja se da reč tango dolazi od latinskog tanguere, što znači dodirivati), kako telesnom, tako i duhovnom. Zaista je potrebno dvoje da bi se tango odigrao, zato što se ples ne sastoji samo od toga da muškarac vodi ženu i da ga ona prati. Oba partnera moraju mnogo toga da doprinesu – kao i u pravoj ljubavnoj priči. Moraju da nauče da osluškuju jedno drugo i da veruju jedno drugom. Oni unose svoje stilove i dekoracije (adornos) što značajno doprinosi uzbuđenju i nepredvidljivosti plesnog iskustva.



Inače, tango se pleše uvek u smeru suprotnom od kazaljke na satu kao na konjičkim trkama (konji i klađenje zauzimali su značajno mesto u tango pesmama) i plesači se trude da ostanu na ivici podijuma izbegavajući njegov centar. Na milongama ovakav način plesanja podseća na gipku reku koja se nežno talasa i uvija stalno menjajući ritmove. Možda upravo zbog stalne promene ritma, kao glavne karakteristike tango muzike, ovaj ples nije podložan unapred osmišljenim koreografijama.

Koreni tanga su različiti: afro-američki, hispano-kubanski, andaluzijsko-kreolski. francusko-italijanski, te ovaj ples krasi mnoštvo njegovih stilova: salon tango, milonga, tango nuevo, orillero, fantasia.
Fantasia je scenski tango ili tango performans koji je sklon glumi, dramatičnosti i akrobacijama.


Milonga je tango koji ima brži tempo i karakterišu je sitni i jednostavniji koraci. Ova (pod)vrsta tanga verovatno je nastala zbog nemogućnosti da se načine veći koraci u gužvama na milongama. Iako je milonga muzika istorijski daleko starija od tango muzike, ples je dosta noviji.

Ono što tango muziku izdvaja od svih vrsta muzike svakako je instrument bandoneon (vrsta harmonike) kao i odsustvo bubnjeva. Klavir, violina i bandoneon najčešće su ti koji održavaju fascinantne tango ritmove. Takođe, kod tanga lepota glasa je jednako bitna kao i način pevanja, prostor između slogova, namera koja obavija svaku frazu. Pevač tanga je, pre svega, glumac. Ne bilo kakav glumac, nego takav da slušalac u njemu prepoznaje sopstvena osećanja (Tomas Eloj Martines).



Tango muzika je, zapravo, bit (beat) tanga, ona je ta koja pokreće i istovremeno inhibira. Treba joj se prepustiti i zaplesati.

Na žalost, Nišlije nisu dovoljno upoznate sa ovim plesom, njegovom istorijom, simbolikom i lepotom. Iako postoje kursevi argentinskog tanga u nekim niškim plesnim školama oni su slabo posećeni. Ljudi današnjice jednostavno nemaju vremena da plesom svoju svest podignu na neki drugi nivo i tako oplemene svoj život.

That blast, tango, this mischief, defies the busy years;
Tango creates a murky unreal past that is somehow true,
a memory cannot be dead fighting in a corner of the suburb…

Jorge Luis Borges, El Tango