Kroz istoriju čovečanstva se od pamtiveka proteže ideja o mašinama koje će samostalno obavljati poslove umesto čoveka. Različitim vidovima automata bavili su se filozofi, naučnici, umetnici i inžinjeri od antičkih perioda, kroz Srednji Vek, sve do modernog doba. Budući da mašta uvek može dosegnuti dalje od praktične realizacije, razni autori, najpre pisci, pesnici, slikari, vajari, a kasnije i filmski i strip autori, bavili su se temama direktno ili indirektno povezanim sa veštačkom inteligencijom, uprkos tome što su te zamisli (bile) daleko od mogućih u datom trenutku.
Još prvog dana, nakon što sam saopštila ljudima iz svoje okoline da ću upisati Elektronski fakultet, kao da sam sebi na čelu zalepila etiketu na kojoj je bio poziv za pomoć ili savet, počele su da mi pristižu informacije sa svih strana. Svi su mi govorili kako je to odličan izbor, ali istovremeno i veliko mučenje koje zahteva velika odricanja, veliki rad i posvećenost. Naravno, tu su bile i različite sugestije zašto upisati, zašto ne i mnogobrojni „korisni saveti“. Znala sam da taj deo moram preživeti, pa sam se trudila da u isto vreme „saslušam“ šta su mi stariji i iskusniji imali reći, ali i da ne prihvatim to „zdravo za gotovo“. Jedini komentar koji mi je tada privukao pažnju bio je: „Kako ćeš, pobogu, ti tamo moći da se snađeš, kada si završila gimnaziju i kada se nikada ranije nisi susrela sa tzv. elektrotehničkim predmetima?“ To me je zbunilo, iako sam u tom momentu i to ignorisala. Sve u svemu, ne poslušavši nikoga i poslušavši svakoga, upisah fakultet.I kako je vreme polako odmicalo počeh primećivati ponešto što me je asociralo na gore navedeni komentar. Tu je i otpočelo moje razmatranje na temu razlika između gimanzijalaca i učenika srednjih tehničkih škola na našem fakultetu.
Pre nekoliko godina sam gledao film "2 sata kvalitetnog TV programa" i vidim tu kako gazda Topuzić naručuje kulturu i ukus od Deda Mraza, što sam pa gori od njega, naručim i ja pa ako dodje dodje, ako ne, onda ništa. Tamo negde pred kraj godine donese Deda bočicu, na njoj lepo piše "kultura i ukus® made in China", pošto sam težak baksuz taman da popijem kad me gurnu neka baraba i ja malo gucnem i sve se ispolevam.
Od tad sam polu civilizovan i imam jaknu kojoj sam morao da zašijem rajfešlus da ne bi prepadala ljude svojim komentarima o umetničkim vrednostima. Sledeće godine sam planirao da se jednom flašicom čiste sreće rešim baksuzluka pa sam požurio da prvi naručim sreću dok još ima i uspeo sam u tome, jedini problem je što svaki drugi naručilac dobija pa ja ostadoh baksuz zauvek.
Pre početka beše Kafana. I posvadjaše se gosti u Kafani. I nastade kafanska tuča. I u toj tuči nastade Haos...“Ja nemam više časova nego ovaj.”
