Još prvog dana, nakon što sam saopštila ljudima iz svoje okoline da ću upisati Elektronski fakultet, kao da sam sebi na čelu zalepila etiketu na kojoj je bio poziv za pomoć ili savet, počele su da mi pristižu informacije sa svih strana. Svi su mi govorili kako je to odličan izbor, ali istovremeno i veliko mučenje koje zahteva velika odricanja, veliki rad i posvećenost. Naravno, tu su bile i različite sugestije zašto upisati, zašto ne i mnogobrojni „korisni saveti“. Znala sam da taj deo moram preživeti, pa sam se trudila da u isto vreme „saslušam“ šta su mi stariji i iskusniji imali reći, ali i da ne prihvatim to „zdravo za gotovo“. Jedini komentar koji mi je tada privukao pažnju bio je: „Kako ćeš, pobogu, ti tamo moći da se snađeš, kada si završila gimnaziju i kada se nikada ranije nisi susrela sa tzv. elektrotehničkim predmetima?“ To me je zbunilo, iako sam u tom momentu i to ignorisala. Sve u svemu, ne poslušavši nikoga i poslušavši svakoga, upisah fakultet.I kako je vreme polako odmicalo počeh primećivati ponešto što me je asociralo na gore navedeni komentar. Tu je i otpočelo moje razmatranje na temu razlika između gimanzijalaca i učenika srednjih tehničkih škola na našem fakultetu.

Gledano globalno, razlike zapravo nema. Svi zajedno činimo masu koja je prinuđena da „trpi“ želju profesora i asistenata da nas uvedu u svet inženjera, a to naravno, ostvare tako što će nas držati na predavanjima u hladnim amfiteatrima i učionicama od po tri pa i do šest sati, počev naravno, od 8 i 15 ujutru. Ovaj deo je isti za sve - gimnazijalce, tehničare i one koji su slučajno dospeli ovde iz neke druge srednje stručne škole. Poslednja „vrsta“ je uglavnom malobrojna i brzo se stopi sa okolinom. Međutim, postoje mnogobrojne razlike, ukoliko ove grupacije posmatrmo u konkretnim situacijama.

Još na samom početku prvog semestra studenti koji su završili tehničku školu ne mogu da dočekaju da otpočnu časovi elektrotehnike. To je, naravno, iz silne želje da „pokažu“ gimnazijalcima kako su oni još ranije stekli znanja iz tih oblasti, pa im sada neće biti problem da sve ukapiraju. Gimnazijalci su u tim situacijama redovno uplašeni. Kako će to, zaboga, neko bolje razumeti nešto od njih? Brinu kako će se uklopiti i još više koje će ocene na kraju dobiti iz te zastrašujuće elektrotehnike sa kojom se ranije nikada nisu sreli „oči u oči“ (polaganje ispita se svakako, ne dovodi u pitanje – oni su gimnazijalci, položiće to). I onda, konačno otpočne taj prvi čas. Uplašeni gimnazijalci vredno zapisuju  sve informacije vezane za predmet, od imena i prezimena profesora i asistenata, brojeva kabineta u kojima dotični „žive“, načina ocenjivanja itd. Neki čak zapišu i deo o tome koliko je studenata položilo u prethodnim rokovima (retki su, ali ih ima). Za to vreme tehničari „kuliraju“. Zašto bi oni slušali o nečemu što savršeno dobro razumeju i što im u glavi čvrsto stoju kao na Drini ćuprija? A onda, otpočne predavanje. Gimnazijalci prate, trude se da shvate, još uvek su uplašeni, dok tehničari koji su do sada bili više nego sampuvereni saznaju informaciju da u osnovama elektrotehnike zapravo postoji njihova najveća noćna mora – integral. Svaka čast izuzecima kojima integrali nisu „mora“ ili pak, onima koji za nju nisu ni čuli. „Od kuda sad integrali u elektrotehnici?“, pitaju se tehničari. Kada su oni to učili u prvoj godini srednje škole, toga tamo nije bilo. Ovaj predmet im ipak, neće biti tako lak kao što su zamišljali. Na kraju se uglavnom izbore i sa tim, ali svakako uz odgovarajući trud. Mada, na kraju prvog ispitnog roka među onima koji polože ispit bude više gimnazijalaca, verovatno zbog bolje radne navike (nisam pristrasna – informacija je iz rezultata ankete koju je sproveo profesor ovog predmeta).

Da zaboravimo malo na elektrotehniku i pređemo na matemtičke predmete. U njima uglavnom dominira grupacija iz gimnazija. Razlog tome je što im je ponešto ostalo u glavama iz njihove „mnogo teške“ srednje škole, gde su kako oni kažu svi morali da znaju matematiku u prste. Ja sam primer, da ovo ne mora da bude uvek tačno. Tehničari kod matematike često odustanu još na samom početku. Ko će sad da dokazuje neke teoreme koje su neki pametni ljudi još davno dokazali, kada sada treba da se hvata uslov? A uslov, se naravno hvata na sve drugo, osim linearne algebre (matematike). I ovde, svakako, postoje izuzeci. Jedan broj tehničara položi ovaj ispit još pre upisa druge godine, ali činjenica je da ga većina „vuče“ dosta dugo, neretko i do apsolventskog staža. Gimnazijalci to uglavnom reše ranije, mada i ovde postoje odstupanja.
Ne smemo zaboraviti ni predrasude koje vladaju među grupacijom iz tehničkih škola kako su svi gimnazijalci veliki štreberi, kako van fakulteta nemaju život i kako sve vreme posvećuju učenju (svakako, postoje i takvi likovi), ali zaista, većina nije ni nalik tome. Tačno je samo da imaju bolju radnu naviku od tehničra, da su odgovorniji i ambiciozniji, ali ne i opterećeni. Mene, kao nekog ko je završio gimnaziju, posebno oduševljava razmišljanje pojedinih ljudi iz tehničkih škola koji sve rade po sistemu „lako ćemo“. To je onaj sistem gde vlada osnovno pravilo po kome treba uložiti što manje truda, učiti samo dan ili dva uoči ispita i ne preopteretiti svoj mozak. Većina tih ljudi je u fazonu „Piši šest i ništa me ne pitaj“. Naravno, to opet nije razmišljanje svih tehničara. Mnogi među njima su ambiciozniji, uporniji i više se trude.

Ostalo mi je samo još da pomenem pojedine gimnazijalce koji su negde na prelasku između srednje škole i fakulteta izgubili svoje najjače oružije – želju za učenjem, pa se sad muče kako da polože po neki ispit. Ali dobar deo njih nije izgubio „osećaj“ i savest da ne treba bežati sa časova, pa uporno prisustvuje i potrebnim i nepotrebnim predavanjima, iako ne razume ni delić onoga o čemu se tamo priča i prisustvuje samo fizički. Ta grupa ljudi, mene realno najviše nervira.

Ovo je samo ukratko bilo moje zapažanje, pokupljeno za skoro dve godine provedenog vremena na fakultetu. Nadam se samo da me neće ljudi sa tog istog fakulteta gledati popreko i poželeti da me ubiju, nakon što pročitaju ovaj tekst. Iskreno, nije mi bila namera da prozivam bilo koga, ali ako se neko sam prepozna...