Ovih dana se temperatura spustila oko nule, zima nas je podsetila da su još uvek na snazi njeni zakoni i prilično zavejala našu studentsku varoš. To nije ništa čudno ako se pogleda u kalendar i podseti da je februar zimski mesec, ali treba se malo zapitati otkud oni lepi dani početkom tog istog februara, kada se moglo šetati u majci?
Tim pitanjem se bave brojne svetske agencije i organizacije kao na primer: Međunarodni panel za klimatske promene , Nacionalna zdravstvena akademija SAD-a (NAS), Evropska agencija za zaštitu životne sredine, Komisija o klimatskim promenama UN-a, Nacionalni centar za epidemiologiju i populaciju Australijskog univerziteta u Kamberi, Nezavisni istraživački centar Pju, Svetski fond za prirodu (WWF), Svetska banka... Svi oni imaju različit pristup istraživanju klimatskih promena, ali su im izveštaji, na žalost, slični.
Predviđanja kažu da, ako se nastavi ovakav trend zagađenja planete, doći će do nesagledivih posledica. Te posledice ogledaće se u povećanju temperature do 2100. godine, na globalnom nivou od 1,4 oC do čak 5,8 oC. To bi dovelo do otapanja lednika i artičkog polarnog prekrivača, povećanja nivoa mora, povećanje padavina i oluja, destabilizaciju i nestanak životinjskih staništa, kao i migraciju životinjskog sveta prema severu, salinizaciju pitkih voda, masovno uništenje šuma, ubrzan nestanak biljnog sveta, velike suše i drugih ekstremnih vremenskih prilika i pojava. Takođe se predviđaju migracije stanovništva iz artičkih i mediteranskih oblasti u područje srednje Evrope, kao i širenje infektivnih bolesti kojima pogoduju visoke temperature.

Naša ekološka svest

U Srbiji se reciklira samo 15 odsto smeća, a mediji izveštavaju o ekologiji samo kada izbije neki incident. Stanovništvo je vrlo malo upućeno u problem, pa i svest za ekološko delovanje teži nuli. Čiste travnate površine u naseljenim mestima su prava retkost. Ne može se naći školsko dvorište koje ne krase plastične flaše, limenke, kese... Uz rizik da ću zvučati kao Broj 1 iz „Alana Forda“, moram pomenuti da kada sam ja bio osnovac, nama su znali da uskrate čas fizičkog (a zna se koliko deca vole taj čas) kako bi smo očistili školski park, što je po meni opravdana pedagoška mera, jer kad se na svojoj koži oseti kako izgleda čišćenje onda se malo razmišlja i o prljanju. Često na ulici srećem ljude u narandžastom koji brišu i čiste. Pitam se da li je stvarno potrebno trošiti novac na njihove plate, kada se može uložiti u nove kante, jer njih nikad dosta, a građane malo edukovati o njihovom korišćenju. Takođe, mišljenja sam da smo se mnogo okrenuli plastici i sličnim sintetičkim materijama i zbog vrlo pristupačne cene istih olako se odnosimo prema njima pa ih bukvalno rasipamo svuda oko nas, a da nismo ni svesni da su plastičnim materijama potrebni vekovi da se razgradi. Zašto niko više ne nosi ceger pod rukom kad pođe na pijacu, zar je platnena torba toliko teška da bi se ponela od kuće kada se krene u prodavnicu?
Nedavno je u Tihom okeanu otkrivena plastična, plutajuća hrpa đubreta veličine dve američke države Teksas. Nevidljivi kontinent nije mogao biti uočen iz vazduha ili satelita sve dok se ljubitelji mora nisu našli usred plutajuće deponije.
Pri svakoj kupovini u Srbiji iskoristi se bar jedna plastična kesa koja će kasnije najverovatnije završiti kao „ukras“ kraj puta ili na nekom drvetu. Procenjuje se da svaki stanovnik Srbije iskoristi 150 plastičnih kesa tokom jedne godine. Potrošačka kultura i nedostatak zakonske regulative dovode do nekontrolisanog trošenja i bacanja plastičnih kesa. I dok u Srbiji nema takvih zakona, te ni načina da se ovaj problem reši ili bar ublaži, u susednoj Rumuniji, s druge strane, u septembru je počela kampanja protiv plastičnih kesa, pa je tako u jednom bukureštanskom hipermarketu besplatno podeljeno više od 2.500 ekoloških kesa na kojima je napisano: „Kese od plastike teško ugrožavaju životnu sredinu“. U Kini će do 2010. godine biti zabranjeno korišćenje plastičnih kesa, a domišljati Kinezi čak i recikliraju plastične kese, praveći od njih sintetičke majice. Mogli bismo da se ugledamo i na Irsku, čiji je tranzicioni period bio nalik ovom našem. Irska je bila prva zemlja koja je 2002. godine uvela obavezu plaćanja za plastične kese, a rezultat je bio da se za godinu dana primenjivanja te eko-takse korišćenje plastične ambalaže smanjilo za 80 odsto, od 1,2 milijarde kesa na 230.000 godišnje.
Da kod nas nije sve baš tako crno svedoči  sledeci primer. U Vranju je prošle godine donet propis kojim se reguliše upotreba plastičnih kesa na teritoriji tog grada. Tačnije, do 2010. godine upotreba će biti dozvoljena, a od tada će trgovci morati da pakuju robu u papirne ili biorazgradive kese. Takvu odluku donelo je Gradsko veće zbog velikog štetnog uticaja plastičnih kesa na životnu sredinu. Prosečan rok upotrebe plastične kese je oko 20 minuta, dok je za njenu razgradnju potrebno od 400 do 1000 godina. Posle kratkotrajne upotrebe, kese završavaju i na ulicama, drveću, u rekama. Da bi se proizveo kilogram polietilena od koga se prave kese, u atmosferu se ispusti dva kilograma ugljen-dioksida, a samo jedan market u Vranju dnevno potroši i do 600 kesa. Za sada je samo Vranje donelo propise kojima rešava pitanje plastičnih kesa. Nišlije i žitelji drugih gradova u Srbiji moraće još da sačekaju.