Veranje po krovovima, puzanje uz zid, skakanje sa ograde na ogradu… Sigurno ste se pitali da li poput mačke, spretno, bez povrede možete da manevrišete svojim telom, a da vam za vrat ne diše veliki čupavi komšijski pas koji jedino što želi jeste da vas ugrize? Danas to i možete, verovali ili ne, da biste se oslobodili stresa.

Ono što definitivno predstavlja cilj svakog bića jeste preskakanje prepreka. Danas to radite da biste pokazali sebi da ste u stanju da razmišljate i postupate u istom trenutku, a da to ne ugrozi vaš život.

Spiderman i Catwoman bi vam pozavideli na vašoj spretnosti. Ne, niste fanatici, i niste životinje, vi ste jednostavno parkurista.

Parkur, danas inače priznati ektremni sport, nastao je 80-tih godina u Lissu (30 km od Pariza). Inspirisan i nadahnut svojim ocem, inače bivšim vojnikom koji je živeo i borio se u Vijetnamu (gde situacija nalaže brzo snalaženje kroz neprohodne šume), David Belle stvorio je nešto što se u današnje vreme sve više popularizuje i predstavlja, kako parkuristi kažu „stil života, umetnost” a može se svrstati u kategoriju vrlo popularnih ekstremnih sportova. Inače, postoji disciplina u konjičkom sportu koja nosi isti naziv i takođe je vrlo opasna.




Parkur je, u stvari, veština naprednog kretanja kroz prostor, odnosno efikasno savladavanje prepreka u prostoru. Suština parkura zasniva se na filozofiji da je život sastavljen od prepreka i izazova i da je njegov smisao savladavanje istih. To nije samo sport, nije samo kulturni fenomen. To je kombinacija jednog i drugog i mnogo više od toga.

Poenta ove veštine (ili sporta) je prelaženje iz tačke A u tačku B, kroz gusto naseljenu gradsku oblast u pravolinijskom smeru. Dakle, ne ulicom i trotoarom već prateći liniju koja prolazi kroz dvorišta, javne garaže, parkove, parkinge, bašte i voćnjake (ukoliko ih ima u gradskom jezgru). Svaka prepreka je dobrodošla. Načini da se ona prevaziđe su jasno sistematizovani.
Parkur (fr. parcourir) je termin koji se koristi u složenici „parcourir du combattant” a označava vojni poligon sa preprekama. Takmičar se naziva traser (fr. traceur). Sport je individualan, mada se izvodi i u dublu, bez prava na međusobno takmičenje na istom terenu.


Osnovni pokreti angažuju ili jednu polovinu tela ili obe strane istovremeno i moraju se savladati : „franšisman” koji predstavlja preskakanje prepreke sa doskokom na jednu ili na obe noge istovremeno, „demi tur” koji čine okreti, zaokreti, puzanje uz objekat, friklajmb uz objekat (betonski ili zid od cigala) uvek sa licem okrenutim ka krajnjem cilju, bez prava na hod ili korak unazad, „ekviliber” koji predstavlja hodanje ili puzanje na vrhu samog objekta , „rol” koji čini kotrljanje niz kosine (kosina krovova i sl) i „laše” koji u stvari predstavlja slobodan pad na mekši objekat (gomila peska, trava, vreće za smeće i sl). Ono što je posebno interesantno je da, s obzirom da je sport popularan i kod urbanih devojaka, pravila nisu identična za muškarce i žene. Budući da se penjanjem ili kotrljanjem ozbiljno mogu povrediti grudi, ženama je dozvoljeno da okrenu lice suprotno od krajnjeg cilja i penju se natraške, a rol niz kosinu se može zameniti spustom na zadnjicu.


Pre samog treninga ili takmičenja obavezno je prepešačiti stazu i to nekoliko puta, utvrditi svaki mogući doskok bez prethodne probe (vizuelno utvrđivanje koji bi franšizam bio bolji), utvrditi da li se istim putem možete vratiti, proveriti komšiluk, a naravno i utvrditi opasna mesta.
Što se tiče opreme, dovoljna je jednostavna oprema za džoging. Poželjno je nositi štitnike za kolena i laktove, rukavice i druge stvari koje vam mogu pomoći da izbegnete povrede.

Ono na šta treba posebno obratiti pažnju jeste fizička spremnost odnosno njen nivo. Postoji niz vežbi koje vam mogu pomoći da postignete gipkost zglobova, kondiciju, određeni nivo snage koji vam je potreban itd.
Veoma je važno istaći činjenicu da, za razliku od naše zemlje, gde se parkurom uglavnom bave deca i omladina u globalu, na Zapadu je situacija potpuno drugačija. Naime, parkur tamo upražnjavaju bogataši, u velikim, bezbednim centrima zatvorenog tipa, gde čak i u slučaju da padnete sa velike visine, padate na meku strunjaču.
 
Interesantno je pomenuti da se ovaj sport u poslednje vreme u našoj zemlji popularizuje i u medijima, pa je reklama za „Čoko Smoki” kompanije Štark urađena sa jednim od naših najpoznatijih i najboljih parkurista, Bogdanom Cvetkovićem.

Na samom kraju, ako nekada i smognete snage da pokušate da se bavite ovim sportom, budite svesni opasnosti koju on sa sobom nosi... Pa ko zna, možda se i nađete nekada u novom Bondovom filmu ili Madoninom spotu.