- Kiša opet pada. Da odustanemo ili da rizikujemo?
- Ma rekli smo da idemo i idem!
- Gde je Manda, video sam ga dok sam silazio?
- Otišao da ti pljune pod prozor…
 (ja inače stanujem na petom spratu u domu kod Pravnog)

        Beše noć, tamna, prohladna i malo kišovita. Sat na niškoj železničkoj stanici je pokazivao 01:23č kada nam je pospani šalterski službenik prodao četiri povratne karte za Skopje i rekao da će voz kasniti nešto više od sat vremena.
        - E jbg mogli smo da sedimo kod mene u domu. Dobro nema veze. 
        Kada je voz napokon stigao, smestili smo se u mračan kupe i uprkos čvrstom dogovoru da svi ostanemo budni cele noći kolektivno smo zaspali. Ne znam koliko dugo sam spavao ali nakon što sam se probudio i pokupio svoje kosti sa sedišta pitah gde smo i zašto stojimo.
        - Napon je mali pa lokomotiva ne može da se kreće, reče Manda.
        - Stojimo već tri sata u Vranju. Ti si energetičar ajde idi sredi to pa da idemo dalje, zezaju me.
        Iako sam samo prošetao po železničkoj stanici, po mom povratku u kupe, začula se pištaljka i čuveno „POLAZAK“. Voz je krenuo i za pola sata bio na granici. Zamenili smo lokomotive, dobili po par pečata u pasoše i za nekih sat vremena bili na železničkoj u Skopju.
        Železnička stanica u Skopju je građevina koju ću definitivno pamtiti jer to nije železnička stanica već aerodrom.... Ogromna je. Peroni su zajedno sa kolosecima prekriveni. Izlazi sa perona vode stepenicama ispod koloseka do čekaonica a odatle se opet silazi stepenicama do šaltera i glavnog izlaza. Čovek bi pomislio da smo na putu za središte zemlje ali mi smo izašli pravo na ulicu i pogledavši levo i desno videli da je sve ravno.   Kad smo se malo orjentisali shvatili smo da su koloseci na nadvožnjaku. Fenomenalno
        - Gde sad, levo ili desno? Logistika?
        - Hm... ajde levo? reče Bane.
        Nakon pet minuta našli smo se ispred makedonske Narodne banke što je Banetu bilo dovoljno da shvati gde smo pa da nas odlučno povede niz ulicu do keja a zatim pravo u centar Skopja. On je bio zadužen za kompletnu organizaciju puta a samim tim i detaljno proučavanje karte grada.

      U centru su usledile fotografije, osmatranja okoline i da odluka da pođemo niz glavnu ulicu (Ulica Maršala Tita). Tu smo zamenili evre za denare a onda se upusili u razgledanje kuće Majke Tereze. Na kraju same ulice nalazi se muzej sa satom koji je stao u trenutku zemljotresa koji je sedamdeset i neke skoro sravnio Skopje. Nisu ga štelovali već su ga ostavili kao spomenik.
        - Gde sad? pitao sam okupljenu ekipu.
        - Da jedemo, oglasio se Mita koga nisam čuo od kada smo napustili železničku stanicu.
        - Da nađemo kafanu „Kaj Maršalot“ i da jedemo kao ljudi, reče Bane.
        - Ajde, ionako smo panirali da odemo do tamo a kada je klopa u pitanju bolje pre nego posle.  
 
        Posle kraćeg obletanja uspeli smo da nađemo kafanu koja je maltene smeštena u samom centru grada... Kafana je posvećena pokojnom Maršalu Titu, socijalizmu, bratstvu i jedinstvu. Osim svojim izuzetno lepim enterijerom izdvaja se još i odnosom cene i kvaliteta. Moji prijatelji i ja smo za samo 900 denara jeli i pili baš kao u vreme socijalizma... Pljeskavica od 200 grama sa kuvanim kropirom i paradajzom kao dodacima 130 denara. Punjena vešalica od 100 grama – kačkavalj i pavlaka – i dodatak kuvani kropir i paradajz 150 denara. Skopsko točeno 0.5l, 80 denara. Osoblje ljubazno, uslužno i pre svega kulturno. Kafana je od Saborne crkve udaljena nekih 2-3 minuta i vidi se sa glavne ulice a za detaljnija uputstva pitajte na licu mesta.
        Posle obilnog jela i pića, onako polako sa osmehom na licu nastavili smo razgldenje grada koji je sve više i više budio oduševljenje u nama. Na red su došli Saborna crkva i stari most. Zatim tvrđava na čiju kulu smo se ispentrali i izgubili dah, što od visinske razlike koju smo prevalili za par minuta, što od samog pogleda na grad. Neverovatan je. To morate da vidite. Nakon mnogobrojnog škljocanja aparatom rešismo da se sa kule spustimo na malu pozornicu koja je stajala u centru tvrđave. Tu smazasmo čokoladu i „razvismo“ neku neobaveznu priču. Međutim to sedenje nije dugo potrajalo jer je želja za daljim razgledanjem bivala sve veća i veća a tek je bilo pola četiri.

        Rupa u zidu sa moje leve strane nije obećavala mnogo jer se do nje malo teže dolazilo zbog ograde ali je ipak mamila. Nisam izdržao. Moram ja da vidim šta tamo ima pa to ti je. Nakon što sam promolio nos kroz pomenutu rupu, ispred mene se ukazao drugi deo grada koji je ležao sakriven iza tvrđave. Ubrzo je počeo da odzvanja od pevanja odža. Za mnom su došli Mita i Manda te zajedno prebrojasmo osam džamija. Pošto sam se malo opasuljio od pogleda pitah gde je Bane.
        - Ostavili smo ga da čuva stvari, odgovori Mita koji je slikao svojim mobilnim
        - Dobro ajde da nas ne čeka čovek.
        Spuštajući se ka centru, zastao sam na početku jedne uske ulice koju su ograđivale dvospratne oronule kuće. Ulica je bila strma i kaldrmistana. Nešto me je vuklo da siđem tamo i taman da zakoračim začu se neko (za koga i dan danas ne znam ko je a neće da se javi pa ću da sumnjam u svu trojicu)
        - Ajde bre šta bleneš u te kuće. Idemo da vidimo onu prodavnicu sa ćilimima.
        - Evo, evo samo da slikam i onako u nekom polu opijenom stanju uspeo sam da napravim jednu       fotografiju. Fasciniraju me takve stvari, šta ću.
        Već je počelo da se smrkava. Krenuli smo u potragu za suvenirima. Manda i Mita kupiše neke bombonjere, a Bane i ja razglednice koje smo kasnije poslali. Pošta je dobro skirvena pa smo na poteru za njom izgubili joše jedno pola sata. Mrak je to naše tumaranje iskoristio krajnje podlo i neprimetno se spustio na Skopje. Branile su nas samo ulične svetiljke i makedonska zastava koja se viorila u centru. Baš tu ispod zastave, sedosmo da se odmorimo od silnog hodanja i da napravimo plan kako da najbolje iskoristimo preostalo vreme. Šta bi smo drugo nego da prezalogajimo nešto i da se zatim uputimo ka železničkoj.
        Voz je krenuo tačno na vreme. U kupeu smo opet „razvili“ priču i spremili pasoše jer smo se našli na granici vrlo brzo. Posle carinskog pregleda, jedan po jedan smo utonuli u san i do Niša se nismo budili. (osim Baneta koji je bio zadužen za nemiran san ostalih. Sreća njegova što smo bili umorni jer bi u suprotno verovatno „veselo i razdragano trčkao“ za vozom).
        Tako je prošlo jedno studentsko putovanje koje su izveli jedan programer, automatičar, mikroelektroničar i energetičar.