Jutro, pola sedam… Zemlja je tako sanjiva, a sunce nestrpljivo čeka na još  jedan krug. Nema ljudi na ulicama. Tek ponekad možete čuti po koju štiklu kako žuri na posao, i mrmlja, zbog neispavanosti, ili sresti pijanog studenta koji je zaboravio sat kad je sinoć krenuo u grad. Izgleda da je jutro ipak deo dana za pekare i konduktere - jedino su oni uveliko budni.

Negde na kraju ulice, isto kao i juče, i danas je u pola sedam zazvonio budilnik u malenoj studentskoj sobi. Isto kao i juče, i danas će vredni student elektronike jedva ustati jer je do kasno u noć pokušavao da reši svoj problem. Možda i ne bi ustao, ali on i dalje ne gubi nadu da će mu "neko" izaći u susret, pružiti mu pomoć. Njegovi problemi i nisu tako strašni - možda je to nečijih pet minuta posla, ali za njega samog su nerešivi. Bar trenutno.

Ako neko zaslužuje pomoć onda je to on. Taj uzorni student sa visokom prosečnom ocenom, koga svakog jutra možete videti na predavanjima uvek pristojno odevenog i sa ogromnim, sada već raskopusanim beležnikom ispred sebe, zaista zaslužuje šansu! Jer nije on kriv ni što roditeljska primanja ne mogu da pokriju kupovinu opreme kakva je njemu zaista potrebna ni zbog toga što je neki "tatin sin", kome se fakultet sam od sebe završava, iz nekih nepoznatih razloga uzeo ključ prostorije gde stoji ono što je njemu zaista potrebno... niti zbog mnogih drugih stvari... Sve što je mogao sam, on je uradio. Možda i više od toga, a oseća se kao na izdržavanju kazne. Sad su na redu nečji tuđi potezi, nečja tuđa pomoć uz koju će Genije napokon pokazati sve što ume i zna, ali nažalost, nema odgovora. Genije i dalje radi na zastareloj opremi koja je kupljena na početku rada fakulteta i, umesto da ide napred, naravno, on zaostaje. Ili je to, kojim slučajem, nelogično?! Svakim danom broj izgorelih komponenti raste. Ne zato što on ne zna da ih koristi, već zato što su one zaista dotrajale. „Zar mora sve ovako, ljudi, pa ja samo hoću da učim…?“- svakog dana bezbroj puta vrti jedna te ista pitanja po glavi. Pokušava da shvati o čemu se radi, ali bezuspešno. Sa razvojem tehnologije njegova nada polako umire. On trpi i guta, radi svoj posao, ili bar pokušava, ali postaje nepodnošljivo. Više skoro i da ne možete videti nadu u njegovim očima, jer je više nema, zaista! Situacija je prešla granice podnošljivog i naš Genije odlazi glavom bez obzira! Mogao je sve, ali nije imao s kim. Gde god da se obratio slušao je jedne te iste odgovore. “Nema se para”. “Oh, pa kolega, zar je moguće da nema opreme?” “Uplatite xxxxxx na taj i taj račun, možda se i možemo dogovoriti.” “Pitajte nekog drugog, nisam ja nadležan za to” i sl. Zapravo, on nije tražio ništa nemoguće, šta više, nije ni tražio najnovije modele bilo čega, samo da ne budu sto godina stari, ali profesori su bili ubeđeni da i na toj opremi može još uvek da se radi. Može, ali u prošlom vremenu. Genije je odustao jer nema najneophodnije uslove za rad. Na kraju krajeva, nema se ni kome obratiti jer niko ne želi da ga sasluša - svuda samo zatvorena vrata i otvoreni ziro-računi…

I ne samo jedan! Na stotine njih nam je tako otišlo. Dekan se i dalje pita zašto ostaje praznih mesta i posle svih rokova za upis? Da ga pošaljemo da popriča sa Genijem? Možda mu on razjasni, mada prošlog puta nije imao vremena za njega? Eto, Genije se baš juče sreo sa mlađim kolegom - čovek pošao po ispisnicu. Zašto? Malo je suvišno ponavljati ponovo… Ili možda nije? Možda stalno treba ponavljati, pa nas možda na kraju neko i čuje? Možda se odgovori kriju iza zaključanih brava i prašnjave opreme koju studenti nisu nikad ni videli?! Ili se samo čeka da ta oprema prvo zastari, pa da se tek onda koristi?
 
Zar je poenta imati prazne klupe i zaglupljene studente?!