Još prvog dana, nakon što sam saopštila ljudima iz svoje okoline da ću upisati Elektronski fakultet, kao da sam sebi na čelu zalepila etiketu na kojoj je bio poziv za pomoć ili savet, počele su da mi pristižu informacije sa svih strana. Svi su mi govorili kako je to odličan izbor, ali istovremeno i veliko mučenje koje zahteva velika odricanja, veliki rad i posvećenost. Naravno, tu su bile i različite sugestije zašto upisati, zašto ne i mnogobrojni „korisni saveti“. Znala sam da taj deo moram preživeti, pa sam se trudila da u isto vreme „saslušam“ šta su mi stariji i iskusniji imali reći, ali i da ne prihvatim to „zdravo za gotovo“. Jedini komentar koji mi je tada privukao pažnju bio je: „Kako ćeš, pobogu, ti tamo moći da se snađeš, kada si završila gimnaziju i kada se nikada ranije nisi susrela sa tzv. elektrotehničkim predmetima?“ To me je zbunilo, iako sam u tom momentu i to ignorisala. Sve u svemu, ne poslušavši nikoga i poslušavši svakoga, upisah fakultet.I kako je vreme polako odmicalo počeh primećivati ponešto što me je asociralo na gore navedeni komentar. Tu je i otpočelo moje razmatranje na temu razlika između gimanzijalaca i učenika srednjih tehničkih škola na našem fakultetu.

 

Pre nekoliko godina sam gledao film "2 sata kvalitetnog TV programa" i vidim tu kako gazda Topuzić naručuje kulturu i ukus od Deda Mraza, što sam pa gori od njega, naručim i ja pa ako dodje dodje, ako ne, onda ništa. Tamo negde pred kraj godine donese Deda bočicu, na njoj lepo piše "kultura i ukus® made in China", pošto sam težak baksuz taman da popijem kad me gurnu neka baraba i ja malo gucnem i sve se ispolevam.

Od tad sam polu civilizovan i imam jaknu kojoj sam morao da zašijem rajfešlus da ne bi prepadala ljude svojim komentarima o umetničkim vrednostima. Sledeće godine sam planirao da se jednom flašicom čiste sreće rešim baksuzluka pa sam požurio da prvi naručim sreću dok još ima i uspeo sam u tome, jedini problem je što svaki drugi naručilac dobija pa ja ostadoh baksuz zauvek. 

 

Pre početka beše Kafana. I posvadjaše se gosti u Kafani. I nastade kafanska tuča. I u toj tuči nastade Haos...

Stari Grci kažu da je iz Haosa nastalo sve a današnji naučnici da je sve nastalo iz Velikog Praska. Kad o patos razbiješ sifon sode dobije se prasak a pošto postoje velike šanse da se u opštem Haosu u kafanskoj tuči razbije sifon sasvim je logično da su obe teorije tačne i da su i jedni i drugi u pravu.
 

         Nedelja. Mrak se već odavno spustio na grad. Kiša je vredna još od jutra. Ulicama patroliraju poluprazni autobusi gradskog prevoza, retki automobili i još ređi pešaci. Koračam žurno, sa „kinezom“ (kišobran koji me verno služi već dobar deo  školovanja) u ruci, ka tvrđavi, gde me čeka kolega. Krećemo ka ulici Svetozara Markovića. Stižemo na lokaciju i spoznajemo gorku istinu da imamo pogrešnu adresu i da neka politička stranka nije isto što i sala Niškog kulturnog centra (NKC), a tamo smo se uputili.
 

U Rovovima niške tvrđave, i ove godine od 3. do 6. septembra, održaće se festival interneta, poznatiji pod nazivom E-Tvrđava.

Sećate se onih žurki početkom prošlog septembra u delu ispod mostića u tvrđavi kada smo svi bili zabezeknuti kako je za kratko vreme umesto šipražja i grmlja dobijen prelep prostor na kome bi Nišu pozavideli i mnogi veći svetski gradovi... E pa, imamo sreće da će se i ove godine održati E-Tvrđava.