Engleski pronalazač Džozef Vilson Svon je oko 1850. godine intenzivno vršio eksperimente tako što je izrezane papirne trake umakao u različite tečnosti ili katran, a zatim ih impregnirao i na njihove krajeve dovodio struju iz baterije. Ustanovio je da se traka, prethodno „naparena“ finim ugljenim prahom, žari i svetli slabom svetlošću kada se kroz nju propusti struja. Svetlost je bila slaba, a problem su bili nestabilnost i brzo sagorevanje trake.

Na osnovu rezultata svojih eksperimenata, Svon je zaključio da, ukoliko ugljem naparenu traku stavi u vakuum, njena trajnost će biti daleko duža. Smeštena u stakleni balon iz koga je ispumpan vazduh, traka je mogla da izdrži višu temperaturu i veću vrednost napona, pa je i proizvedena svetlost bila jača.


Na sastanku u Društvu hemičara u Njukastlu, Svon 18. decembra 1878. godine zvanično predstavlja prvu potpuno funkcionalnu sijalicu sa užarenom ugljenom niti u vakuumu.

Gotovo istovremeno, na razvoju slične sijalice radili su Henri Vudvord i Metju Evans iz Toronta, koji su svoju konstrukciju čak i patentirali. Tomas Alva Edison od njih otkupljuje pravo na patent i 1879. godine predstavlja svoju sijalicu sa užarenim vlaknom od ugljenisanog pamučnog konca. Priključena na izvor napona, neprekidno je svetlela više od deset sati. Iako neki Edisona smatraju pronalazačem upotrebljive sijalice, Svon ima prvenstvo. Edison je međutim posedovao finansijsku mogućnost da obezbedi njenu serijsku proizvodnju, koja je i započela 1881. godine. Da sijalica uđe u široku upotrebu, bilo je neophodno prisustvo stalnog energentskog izvora, a Edison je to obezbedio izgradnjom elektrana. Kao sjajan markentiški potez, trijumfalno je svojim sijalicama osvetlio glavnu ulicu svog rodnog grada Menlo Parka, u Nju Džersiju.


Klasična i halogena

Savremena „klasična“ sijalica postoji od 1910. godine. Umesto vakuuma, stakleni balon sijalice je od tada punjen nekim od inertnih gasova (argonom ili azotom, koje su kasnije zamenili kripton i ksenon zbog povećanja efikasnonsti), dok je ugljena nit zamenjena žarnom niti od volframa, pa je sijalica postala daleko trajnija i izdržljivija. Radna temperatura njenog vlakna je iznosila oko 2300˚ C.

Šezdesetak godina je ta konstrukcija bila neprikosnovena za široku upotrebu. Sedamdesetih godina prošlog veka, pojavljuje se savršena varijanta klasične sijalice, takozvana „halogenka“. Njeno gasno punjenje čine halogenidi (brom, hlor, jod), a balon se zamenjuje posebnim kvarcnim staklom otpornim na više temperature, jer je temperatura zagrevanja vlakna preko 2700˚ C. Halogene sijalice imaju nešto viši stepen iskorišćenja od uobičajene sijalice, jaču i prirodniju svetlost i manje dimenzije. Duže traju, ali su veoma osetljive na naponske promene.

Najveći nedostatak klasičnih sijalica je veoma nizak koeficijent korisnog dejstva. On praktično iznosi svega 5-10% dovedene energije. Samo toliko se pretvara u svetlost, ostalo ide na toplotu.


Isto – sa 80% manje energije

Mnoge razvijene zemlje su već uvele propise kojima se njihovi građani i firme obavezuju da, u određenom roku, klasične sijalice sa užarenim vlaknom zamene štedljivim rasvetnim telima. Australija je donela odluku kojom se njenim građanima dopušta korišćenje uobičajenih sijalica samo do 2010. godine. Posle toga, njihova upotreba je zakonom zabranjena! Očekuje se i da Evropska unija uskoro donese sličan zakon. Tome će se sigurno pridružiti i Amerika, pošto je poznato da se više od petine ukupno proizvedene električne energije u SAD koristi za rasvetu.

Umesto klasičnih, ubuduće će u domaćinstvima i za javno osvetljenje biti korišćene savremene tzv. štedljive sijalice. One su evolutivni naslednici fluorescentnih cevnih sijalica, koje su postojale već tridesetih godina XX veka.

„Fluo-cevi“ su još u ono vreme proizvodile dovoljno jaku svetlost uz manju potrošnju struje, ali su njihovo „neprirodno“ svetlo (iako mnogo bliže spektru dnevnog svetla), treperenje, dimenzije i neophodni dodatni elektro elementi (starteri i prigušnice) uticali da budu veoma slabo zastupljene u domaćinstvima.

Savremene „štedljive“ sijalice koje su se pojavile krajem osamdesetih godina prošlog veka, iako rade na istom principu kao velike „fluo-cevi“, znatno su unapređene. Sastavni delovi „štedljive“ sijalice su posebno oblikovana minijaturna fluo-cev i odogovarajuća pogonska elektronika. Iste je veličine kao uobičajena sijalica sa užarenim vlaknom, proizvodi jaku i mirnu svetlost čiji spektar odgovara ljudskom oku. Veoma važan podatak je da troši u proseku 80% manje električne energije! Štedljiva sijalica od 20 W pruža istu količinu svetlosti kao klasična od 100 W. Što se trajnosti tiče i tu je superiornija jer je njen prosečan eksploatacioni vek 8-12 puta duži! Što se cene tiče i danas joj je višestruko veća u odnosu na klasičnu sijalicu, ali je u stalnom opadanju, pa ona postaje sve pristupačnija širokim slojevima stanovništva. Mnoge razvijene zemlje različitim olakšicama i donacijama stimulišu građane da kupuju štedljive sijalice, a neke elektrodistributivne mreže ih čak poklanjaju redovnim platišama.

Od masti do gasa
Prisustvo „pra-svetiljki“ je u ljudskoj istoriji zabeleženo daleko ranije, čak 70000 godina p.n.e. Postoje dokazi da je čovek u to vreme prvi put umočio drvo ili kamen u životnjsku mast i to potom zapalio. U XIV veku u upotrebu ulaze sveće od pčelinjeg voska, prvenstveno namenjene verskim ritualima. Početkom XVII veka pojavljuju se svetiljke bazirane na korišćenju različitih ulja. U drugoj polovini istog veka, u lampama prvi put počinju da se koriste petrolej i prirodni gas, a obezbeđuje se i moguićnost regulacije jačine stvorene svetlosti. Već u orvim decenijam XIX veka, gotovo svi veći evorpski gradovi imaju razgranate mreže ulične rasvete u kojima je kao energent korišćen prirodni gas. Prve ideje koje razmatraju upotrebu električne energije za stvaranje svetlosti pojavljuju se sredinom XIX veka
U Nemačkoj se najdalje otišlo u praktičnoj primeni štedljivih sijalica. One su u upotrebi na gotovo svim javnim prostorima, od ulica do službenih prostorija. Najmoderniji fudbalski stadion, „Alijanc arena“ u Minhenu je u potpunosti osvetljen štedljivim rasvetnim telima. Na ovom stadionu je upotrebljena i najnovija i najnparednija LED rasvetna tehnologija.