Verujem da ste svi bar jednom u životu pogledali neki naučno-fantastični film. Naravno, ona reč „naučno“ je prilično bitna, jer ona kazuje da nije baš sve fantastika i da su neke stvari prikazane u filmu vrlo moguće, samo iz nekog, najčešće tehničkog, razloga još nisu ostvarljive u našoj svakodnevici, pa ih scenaristi smeštaju u daleku budućnost. Na primer, mene je uvek fascinirala ideja prečišćavanja otpadnih voda na svemirskim stanicama, podmornicama ili sličnim objektima. Svi smo svesni da bi ta tehnologija u praksi rešila mnoge probleme, prvenstveno u snabdevanju namirnicama. Sredinom prošlog veka to je već počelo da postaje i stvarnost, ali naučnici se tu ne zaustavljaju i istraživanja usmeravaju dalje ka proizvodnji energije.

Još davne 1950. godine, naučnici sa univerziteta u Kaliforniji pronašli su način kako da slanu morsku vodu pretvore u vodu za piće. Petnaest godina kasnije naučnici sa Univeriztera Negev, u Izraelu, dolaze do zaključka da bi se obrnutim postupkom mogla dobiti električna struja. Naučnik Sidni Leb je hiljadu 1973. godine izradio simulator na osnovu pojave da se slana i slatka voda mešaju sve dok se njihov salanitet ne izjednači. On je između dve vrste vode postavio specijalne polupropusne membrane i na njihovim krajevima izmerio razliku u naponu. Ali u to vreme praktična primena te ideje bila je preskupa.

Punih 36 godina kasnije, naučnici u holandskom Centru za obnovljivu tehnologiju vode, u gradu Vetsusu, pokušavaju da naprave nov prodor koji su nazvali „Koncept plava energija“. Princip na prvi pogled deluje jako prosto - morska voda sadrži dve vrste čestica (jone natrijuma i jone hlora). Jedni su pozitivni, a drugi negativni. Ako se u rezervoar sa mešavinom slatke i slane vode potope dve membrane, od kojih jedna propušta pozitivne, a druga negativne jone, između njih će poteći struja. Međutim, membrane koje holandski istraživački tim koristi još nisu dovoljno jeftine za masovnu proizvodnju. Rastojanje između membrana mora da bude mikroskopski malo, kao i sami odstojnici, kako bi električni otpor bio što manji. S druge strane, voda mora slobodno da prolazi kroz membrane. Tako da sve još  mora da se optimizuje.



Logična je pretpostavka, a i studije su pokazale, da su za ovaj način dobijanja energije najpogodnija ušća reka, gde se slatka voda prirodno meša sa morskom, slanom, vodom. Sis Buisman, profesor tehnologije bioreciklaže na Univerzitetu Vageningen, nadgledao je istraživanje o mogućnostima primene „plave energije“. On je uveren da bi od protoka jednog kubnog metra slatke vode u sekundi mogao da se dobije jedan megavat električne energije. Sa nizom kontejnera morske vode dugim kilometar i po, u kanalu Af sluitdajk, mogla bi se sagraditi instalacija od 200 megavata, što je, poređenja radi, malo manje od kapaciteta naše HE „Đerdap II“. Ako troškovi izgradnje takvog postrojenja padnu, stručnjaci kažu da bi ova nova tehnologija mogla da zadovoljava čak trećinu potreba za električnom energijom u Holandiji.