Jedanaesti maj, oko 02h posle ponoći. Voz po starom srpskom običaju kasni dobrih sat vremena. Stanica je nekako puna sveta za ovo doba dana pa ne mogu a da ne pomislim kako će naše železnice možda uspeti da stanu na noge baš u ovom „vremenu krize“ (to već dobija prizvuk prazne floskule, zato je pod navodnicima). No, ovo ipak nije tekst ni o našim železnicama ni o krizi, već o 53. Međunarodnom sajmu tehnike i tehničkih dostignuća u Beogradu koji je ove godine počeo baš tog 11. maja i koji ja već tradicionalno posećujem svake godine.

 

I tako, oko 08h sam stigao u prestonicu, koja je tog jutra, obasjana suncem, baš lepo izgledala. Verujte da kada neko poput mene Beogradu udeli kompliment, to stvarno mora da bude zasluženo. Pred stanicom sam se našao sa cimerom Mitom, koji je iz Niša otišao dan ranije, i uputismo se ka sajmu.

Šta očekivati od sajma u Srbiji? Običan tematski vašar, pun novopečenih biznismena koji uz meze razmenjuju vizit karte i ocenjuju ko je angažovao bolju hostesu za manju sumu. Ali domaći ljubitelji inovacija, tehnike i novih tehnologija se jednostavno moraju zadovoljiti ponuđenim dok Hanover , Detroit ili Tokio ne postanu malo bliži. Moram priznati da sam prilično razočaran ovogodišnjim sajmom. Još nisam razgraničio sa sobom otkud taj utisak. Ne znam da li je jednostavno došlo do zasićenja usled nekoliko uzastopnih poseta ili je to jednostavno posledica prevelikog isčekivanja. U svakom slučaju, primetni su tragovi tzv. krize kroz odsustvo brojnih starih izlagača i siromašnu ponudu reklamnog materijala (kancelarijskog pribora, kataloga, CD prezentacija...). Na primer, ovu godinu ću sigurno pamtiti po odsustvu velikog „Siemens-a“, a starim posetiocima je poznato kako su oni uvek imali prostran štand sa puno toga interesantnog za videti.

S jedne strane je dobro što se pojavilo dosta malih domaćih firmi, ali ipak je, po mom mišljenju, poražavajuća činjenica da na sajmu tehničkih dostignuća preovladavaju proizvođači produžnih kablova, lustera i instalacionog materijala i alata. Čast izuzetcima koji domaćem i stranom tržištu mogu da ponude sopstvena rešenja kontrolera i regulatora. Primetno je da je sve više firmi koje proizvode ili distribuiraju razne robotizovane mašine ili sisteme. Takođe, SCADA sistemi privlače sve veću pažnju u automatizaciji kod nas, kao i interesovanje za sisteme tzv. „pametnih zgrada “ koji u velikoj meri doprinose uštedi raznih oblika energije. Ipak, stiče se bolan utisak da i u tim oblastima prilično kasnimo za susedima poput Hrvatske i Bugarske.

Ne mogu a da se ne zabrinem prvenstveno za svoju budućnost elektroinženjera automatike pa i za vas ostale, jer uvek mi je ulivalo određenu dozu optimizma to kada me na nekom štandu upitaju koliko mi je ostalo do kraja studija i skrenu pažnju na to da im trebaju mladi i perspektivni kadrovi poput mene, a ove godine niko se nije ni našalio tim pitanjem.
Da nije sve baš tako crno, svedoče i nove kompanije koje se tek pojavljuju ili učvršćuju svoje pozicije na domaćem tržištu. Imao sam priliku da razgovaram i sa predstavnicima nekih Čeških, Nemačkih i Ruskih firmi koje su prilično zainteresovane za dolazak u ove krajeve, pa to možemo posmatrati i kao šansu za nas studente.

Toliko o ovogodinjim utiscima sa sajma. Ostaje nam da i dalje volimo tehniku jer ovogodišnji slogan kaže da je to prirodno i nadamo se da će naredni sajam potvrditi da je ovo bila samo ružna epizoda u jednoj lepoj tradiciji.